НАШИ СМО – Одлазак
Политика је курва, никада не знаш ко ће те и са које стране гурнути, спотакнути, “нож” у леђа ти зарити. Ако се бавиш политиком, мораш бити спреман на све, и да примаш ударце (ниске, високе) али и да их задајеш. Мучно је све то, да би се тиме бавио мораш да имаш желудац који добро вари, срце које равномерно куца (без прескакања), мозак навијен да се брани а напад на другог је најбоља одбрана. Треба да будеш спреман да свом дојучерашњем лидеру у којег се кунеш а који више није у милости оном изнад, окренеш леђа и приклониш се другом главешини. А можда и ти сам дођеш на његово место.
У други план пада све оно добро што је одлазећи урадио, што је постигао, они који би да опстану и остану неће га бранити, он је за њих већ прошлост (част изузецима). Увек ће бити више оних о које се “огрешио”, који нису добили оно што су тражили или им није довољно то што су добили. А има их и једних и других и трећих.
Када неко одлази, углавном се настоји да се што више оцрни – награбио си се, требао си и раније отићи, помињу се и нека имена која ће доћи на његово место (најчешће су у питању дојучерашњи сарадници који су “добри” са вођом и спремни на све), унапред се води полемика да ли је он или она добар наследник, шта ће бити, неки кажу ништа доброг, други опет да ће све процветати.
На другој страни онај који је отишао, учинио је то можда зато што му је тако наређено – готово, више нам не требаш, ниси то добро одрадио, доста си био главни, или, можда, зато што нема више ни стомак да би се тиме бавио, нарушено му је здравље и хоће добар део живота да проведе без трзавица. Хвала власти, гладан бити неће, шта више, рећи ће неко, добро се обезбедио, ако је био паметан. Да не би на себе набацио гнев најмоћнијег, најбоље му је да ћути, да му нешто, не дај боже, не пронађу због чега би могао и да одговара. А ако му је савест чиста, нема за шта да се брине.
Из дана у дан вести смењују једна другу, па ће оно што је било вест дана брзо отићи у заборав јер ће на њено место доћи “свеже месо”. Сваког чуда за три дана, што би рекао наш народ који, нажалост, има кратко памћење и брзо заборавља.
Заборавља да се власт не мења, мењају се само људи на власти а живот “обичног” човека остаје исти. То на најбољи начин осликава комедија “Власт” Бранислава Нушића у којој што се више пењеш, све мање видиш народ. У њој су приказани похлепа, бахатост, безакоње, и како се наводи у једној критици, “морална ишчашеност једног друштва”. Ово дело Нушић је написао давне 1938. године, а безвременско је.
Политика је примамљиво занимање па би многи да се опробају у њој. Временом или напусте ту професију јер не могу са њом да се “носе”, или им се ослади па на површину избију неке њихове до јуче скривене особине којих нису били ни свесни. Али, показало се, чучале су у њима и на крају искочиле. Аналитичари политичке психологије поделили су личност политичара у неколико типова, најчешћа је нарцисоидност, личности које желе моћ над животима других а када крене по злу, траже жртвеног јарца и изузетно су убедљиви лажови. Макијавелисти су врхунски манипулатори, њихов мото је “Победа је све а о осталом можемо разговарати”. Тоталитарне личности су фанатици, захтевају апсолутну послушност подређених, мисле да су непогрешиви и користе комбинацију страхопоштовања, терора и лаковерност својих присталица. Негују култ личности и одбацују чињенице које су у супротности са њиховим циљевима. Опсесивно компулсивне личности карактерише, између осталог, одуговлачење како би избегли непријатне коментаре док су параноичне личности сумњичаве, изражавају сумње у лојалност чак и блиских сарадника.
Да, власт је чудо, она ти даје моћ да радиш шта хоћеш, само добро наместиш игрицу на коју ће многи да се навуку, и гураш даље у остварењу својих циљева и опстанка на власти. Не брини, слуга има много у армији послушника.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
