НАШИ СМО – Огледала
Филму у коме играмо (не)жељене улоге тешко је одредити жанр. Биће да је то неки невиђен коктел, јер једног дана је то комедија, другога трагикомедија, па кримић, ратни смо већ имали, а онда постаје трилер, помало буде и елемената хорора, научне фантастике, кримића, а на неки чудан начин некада све то личи и на ”шведски акциони”. Углавном, најмање има романтике, а заплет је недокучив и нема тог сценаристе који би могао замислити све те обрте, и рачвање радње на милион страна.
Неки су активни учесници, са различитим погледом на начин како би требало да се одвија радња, а онда је и нормално да је оно што би као коначан исход за једне био хепиенд, а за друге трагедија. Играју се улоге са мање, или више страсти, а има и оних саживелих са ликом. Ту настаје размимоилажење, оно што је за једне страна на којој су ”добри ”момци, за друге је све негативно, оно што једни чине пуни поноса, други сматрају за дно дна, и свако је убеђен да је у праву. На обе стране у великој мери је присутно непризнавање реалности, на снази је одбрамбени механизам и несвесно одбијање да се прихвате очигледне чињенице, догађаји, или ситуације, како би се заштитили од превеликог стреса, страха, или емотивног бола. Такви околину тумаче по сопственом доживљају стварности, што јесте нормално јер свако свет око себе види на посебан начин, али се код нас они драстично разилазе у поимању реалности. што је једнима бело, другима је црно да црње не може бити, и обратно. Ровови су ископани, стране заузете и готово.
Много је и самообмане, (не)свесног обмањивања и намерног избегавање суочавања са реалношћу, јер то може заљуљати темеље. Лакше се самозаваравати него погледати реалности у очи. Траже се логична, али лажна оправдања за сопствене лоше поступке, или неуспехе. За стајање на погрешној страни није потребно буђење јер се онда треба суочити са собом, а то је најтеже. Делимо се успешно, немилосрдно и упорно. Ништа научили нисмо, а имали смо, нажалост, много болних лекција. Број догађаја превише шокантних за свако здраво друштво достиже неслућене размере, али ми смо навикнути, као она прича о кувању жабе, и нема више готово ничега што ће нас потпуно шокирати, не дуже од неколико минута, сати, или максимално пар дана. Слуђени нећемо тражити одговоре на питања, већ све пребацити на оне друге да подмећу, измишљају и слично.
Одрасли људи гледају се попреко, иако углавном пливају у истој нечистој реци, потпуно несвесни да ће вода бити бистра једино ако сложно запливају у истом смеру. ”Ратује” се налепницама, једни лепе, други скидају њихове, па стављају своје, онда они први раде то другима. Мада боље да се лепи и одлепљује него да лете каменице, али је фитиљ одавно кратак, а подела све оштрија. Они који треба да мире, потпирују и само се препуцава ко је коме и када шта урадио, указује на проблеме, а ретко нуди решење. Док све то траје време неумитно тече, не пада му на памет да сачека док се, (ако се) дозовемо памети. Фокусирамо се искључиво на доказе који потврђују нашу привидну истину, док супротне доказе игноришемо, пројектујемо сопствене мане, или одговорности на друге, или околности. Морални компас код многих је у квару. Јуре погрешним колосеком, лажу се да је то вредно неких малих користи, ситне ћари уз оно наше чувено ”тако сви раде”, а то није тачно. Неке је сплет околности одвео на неке висине на којима се осећају богомдано, а заборављају да је гравитација неумољива, са веће висине је тресак и гласнији, и болнији. У зачараном смо кругу, убедљиво склонији критици него нуђењу решења, највише је тастатура ратника и генијалаца, који би све урадили, и све умели, само што им се не напушта удобност дома.
Да, има и оних који су неутрални, којих се, делује, ништа не тиче, који не би ни лево, ни десно, укопаних у неком свом сазвежђу, и не би се мицали. Можда ће бити више звезда и ведрије ноћи, али можда и неће. Они су, као, изнад ситуације и слободни. Мудри су рекли да се слобода човека не састоји у томе да ради шта хоће, већ у томе да никада не ради оно што неће. Колико је данас оних који се могу пред огледалом погледати у очи и то себи рећи мирне душе? Нажалост, не много. Они који томе теже су на правом колосеку. Слобода је скупа, бар ми знамо, па би било добро сетити се тога, бар повремено.
“Боље је кајати се због онога што си урадио, него због онога што ниси”, каже изрека, а живот немилосрдно гази и не даје често шансе за поправни. Само треба да будемо људи, највише што можемо, па нећемо много црвенети при сусрету са огледалом. Или је епидемија претварања образа у ђонове измакла контроли, а огледала полупана?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
