НАШИ СМО – Идиотизми
Колико су нам се животи изменили последњих година свесни смо тек када видимо неку фотографију из не тако давне прошлости. Сетимо се тога када погледамо неки стари филм, послушамо грамофонску плочу снимљену пре четири деценије, а која и данас звучи као да је изашла “испод чекића”, или прошетамо улицама детињства, сокацима, пуним комшијских доброћудних погледа, и дворишта, незамисливих без које воћке, цветних аранжмана или дуда испред куће.
Да не помињемо другаре из школе, пријатеље са корзоа или из неке локалне кафане и посластичарнице, познанике с којима смо се тискали пред благајном биоскопа да бисмо купили улазницу за хит филм… И њих је све мање. Уместо “добро јутро” или “добар дан”, “како сте”, данас све чешће срећемо људска лица благо залеђених погледа или усмерених ка екрану мобилног телефона, скоро стресирајућег брзог хода јер, ваљда, мора се одговорити на сваку пристиглу поруку, или погледати свачији пост, да не издангубимо, па да нам га, далеко било, неко после препричава. Уместо успомена и сећања на лепо, чини се да ће се неки од нас у будућности сећати ових “текућих дана” само по идиотизмима који су нас обгрлили са свих страна.
Како другачије размишљати о данашњици која нас претвара у роботе и људе који чешће с пријатељем попију кафу у кафићу него у кући. Оне су постале кутије за преноћиште. Дух града се претворио у дигитализовану масу, грађевинску и људску, која вазда вапи за неким новим техничким будалаштинама. Једна недавно прочитана реченица ме навела на пребирање по (о)сећањима, а она гласи – Да би данас скренуо пажњу шире јавности, осим ако ниси баш неки Богом дани таленат, ти мораш да се понашаш као идиот… Наведена су ту и нека имена уз додатак да “скоро да и нема тог понижења које ниси спреман да урадиш пред камерама, да би људи наставили да те прате, коментаришу, који су, углавном, очајни, изгубљени, али то маскирају лаком забавом“. Небитно је да ли се ово односи на певаче, глумце, спортисте или новинаре, али је истинито и лако проверљиво на сваком месту и у свако време. Сензација је постала производ који се најбрже и најбоље продаје, али је тужно то што је она упакована највећим могућим примитивизмом.
Ето, пре неколико дана су скоро из рерне “искакале” објаве са сахране супруге једног старијег певача. Мало је ту било помена покојника или ожалошћених чланова породице, више је праћен долазак “познатих” људи на ту сахрану. Снимани су како стижу у тишини са свећом у руци и букетима цвећа. Грозно, јадно, примитивно. Нажалост стварно и у животима нам уткано као скоро па нормално. Ниједном пристојном човеку није пријатно да гледа, на пример, политичаре како се утркују који ће чешће обићи неког грађанина, изражавајући, тобож, велику емпатију и забринутост за његов живот, а, заправо, непрестано размишљајући о успешности кадра који је камера забележила и каквом “дирљивом” музиком то “подвући” приликом монтаже за неки ТВ спот или дневнички прилог.
Данас је путоказ како треба све оно што је некада било испод части и људског достојанства. Срам је изгубио битку пред идиотизмом. Деградирано је васпитање, знање, образовање, таленат, а на цени је вештина муљања, превртљивости и продаје части за ситне паре, спремности да се понизиш, као и да некога другога понижаваш. Некада добро испричан “мастан” виц у уском кругу добро расположеног друштва постао је минорна шала наспрам бљувотина којима нас засипају са телевизијских канала, без икаквих пречишћивача за такве вербалне ”отпадне воде”. А називају се телевизијама! Голо тело је постало главно одело, за све прилике, јутарње, дневне, или ноћне, разлика је само у количини уграђене силиконске масе и убризгавања ботокса и хијалуронских филера у кожу.
Има и оних којима ни одело с краватом не помаже да сакрију своју идиотску наклоност било чему или коме. Јавна улога, као маска, одвојила је људе од тога да буду људи, а омогућила им да постану “фаце”, битни ликови о којима се пише и прича… Данас је лакше пљувати по публици него јој пружити доживљај који ће је оплеменити. Идиотизам је калуп у који се уклапа данашња реалност жељна свега “на брзака”, без потребе да нешто траје и у будућности то буде драго сећање на дане који нису протраћени узалуд, идиотски и – ‘нако…
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
