НАШИ СМО – Ривалство
Сећате ли се, можда, неког примера да су се пред нечији концерт побили “фанови” тог извођача са неким другим, а за које се пословично говоркало да су супарнички и да се међу њима често воде полемике ко је бољи, ко има квалитетнију музику, који певач је оригиналнији, чији бубњар је жешћи, а гитариста боље солира и томе слично?
Ривалство, али оно позитивно, између присталица “Битлса” и “Стонса” је деценијско, али, рекло би се, свако има поштовања и према оном другом, без обзира на то ко му је дражи. У време југословенског рокенрола вагало се да ли је бољи, “Смак” или “Тајм”, “Бијело дугме” или “Рибља чорба”, “Парни ваљак” или “Галија”, да ли је Точак најбољи гитариста, а Бебек певач, да ли је оригиналнији “Хаустор” или “Екатарина Велика”, ко је стабилнији у ритму Ипе, Драгољуб или Гаро, али није се десило да се због музике потуку људи и то не презајући ни од чега како би показали колику мржњу имају према другом “табору”.
Нажалост, спорт је нека друга прича. Навијачи су некада имали обичај да искажу ривалство, али на некако племенитији и шмекерскији начин. Данас је то нешто сасвим друго. Ко не прати спорт поштеђен је од свакојаких дешавања и немира који избијају између навијачких група, али, хтео не хтео, о томе сазна из новина или са телевизије. Те групе су често и опасне па их се боље клонити јер није сигурно никада до којих граница су спремне да иду у исказивању мржње према неком другом клубу, или његовим навијачима.
Сукоби избију чак и са полицајцима који су као чувари реда задужени да брину о безбедности свакога ко је ушао у стадион, или се ка њему упутио. Недавно се таква слика могла видети и у Лозници пред меч Војводине и Црвене звезде. Немира је било испред стадиона, али ни мобилијар унутар “Лагатора” није поштеђен. Крш и лом, рекао би Цане из “Партибрејкерса”, али, тужно је то што се после таквих сцена сличне понављају и то тако траје већ годинама. Зато је много лепше у овом времену уживати у музици и ићи на концерте него се упуштати у ризик и зарад омиљеног клуба отићи на неки спортски догађај.
Жалосно је и то што више нисте сигурни на коју ће страну бити окренути “чувари мира и реда”, ко ће у овом лудилу и хаосу бити штићена страна, нападнути, или нападачи. Слично је и на улицама, не само на стадионима. Хтели не хтели, у то се уверавамо већ дуже време. Ето, додатно неповерење изазивају и догађаји попут оног који је обележио протекли викенд. Високи функционери у полицији срећу се са онима које би требали да приводе, да им суд одређује да ли су кривично одговорни и да ли им припада затворска казна и све што иде уз ту правну процедуру. Када се у све то још уплету и смртни исходи, онда је заиста тешко обичном и честитом човеку да буде спокојан и живи свој скромни живот опуштен и с вером у законе, правду, па и полицију.
Е, сад, када се вратимо далеко безбрижнијој музици, можемо и ту разматрати да ли је правичност увек примарна вредност, али свакако мање зло је ако се нечије мишљење не поклапа са нашим, барем када је реч о такмичарским програмима попут “Евровизије”, него када се због политике или страначке припадности срећемо на раскрсницама и урламо једни на друге. Да ли је наша “Лавина” незаслужено завршила на месту којем се нико није надао и да ли је баш Бугарка Дара била најбоља у овогодишњем европском музичком такмичењу, далеко је безопаснија расправа од пљувања једних на друге када се нађемо испод, или иза транспарената са натписима “Србија побеђује” и “Студенти побеђују”. Политика нас је толико дехуманизовала да нисмо ни свесни где нас све то води. Ривалство нас дотуче сваког дана помало. Стрпљење и широм отворене очи, уз укључен мозак и размишљање, можда су у овом тренутку најбитнији потези које треба да чинимо јер неће проћи много, а све ће нам, ваљда, постати јасније. Ваљда ћемо се освестити и схватити да сви стојимо на истој обали и да само нормалним чињењима можемо саградити мост до друге обале и тако ширити и пријатељство и могућности своје мале, личне слободе. Колективна се уз све то подразумева.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
