НАШИ СМО – Амбис
Ни прошли викенд није изашао из колосека ружних дешавања нити је дозволио да народ ужива у предаху од седмичне свакодневице и обавеза, већ се надовезао на безбројне сличне у којима смо слушали о трагедији, гледали “призоре потресне” и видели “чемер, смрт и јад”. Катастрофа у Јабланици и другим местима у Босни подсетила нас је на скоро идентичну коју смо имали и у сопственом дворишту само десет година раније. Када је мај ударио својом средином те 2014. године, схватили смо да не постоје ратови с којима се може мерити атак природе када јој досади да трпи све оно што јој човек чини. То је закон природе, закон јачега.
Сто година пре те катастрофе војевали смо против жестоког, бројнијег и од нас моћнијег непријатеља, али је био видљив и ходао земљом. Срцем и жељом за слободом лако се супротставити џелату када знаш да браниш своје, да нећеш чизму за вратом, да си на свом. Свако оружје тада је слабије од жеље за правдом правдољубивих. Ратовали смо и против “невидљивих”, оних који лете скривени у облацима и засипају недужни народ бомбама. И ту смо показали да уз храбре и срећа пружа потпору, али, нажалост, када нам се пре десет година сручила вода с неба, покренула и земљу и реке, од брдашца до потока, видели смо да постоји непријатељ с којим се борити не можеш. Станеш, гледаш и не верујеш шта очи могу да виде.
Није то само стајање пред амбисом, гледање у кањон настао у трену, већ пад на колена пред силом која показује да сте пред њом немоћни. Та прелепа реч – природа, преобуче се у гонича који наплаћује све дугове, који не дозвољава да га до те мере притискаш, бацаш по њему смеће, просипаш моторно уље, копаш по утроби земље, сечеш столетна стабла и уништаваш шуме којима ти обезбеђује кисеоник, да крадеш живот од животодавца.
Ето, памтимо, барем би тако требало бити, како је Крупањ сравњен са земљом, како је клизало у Малом Зворнику, како се бранио Шабац од Саве и какве су недаће захватиле Обреновац. Сада, исто тако, катастрофалне поплаве разориле су један од најлепших делова БиХ. На подручју Јабланице десила се трагедија у којој је угашено више живота а десетак људи се сматра несталим. Поред Јабланице, бес природе је стигао и у Коњиц, Фојницу, Кисељак, Вареш, а да смо пред природом немоћни и као пред смрћу равноправни, доказале су и недавне патње људи у Аустрији, Флориди и другим местима широм планете.
Да ли нам те лекције помажу или нас само изнова изненађују, тешко је рећи, али да свакодневно чинимо лоше ствари, то, ваљда, сви добро знамо. Зар ће неко рећи да је нормално ровати шумске стазе зверима од мотоцикала, квадова или џипова, зар је у реду бацити пробушену тракторску гуму у први поток или просути старо уље из мотора аутомобила у кишну канализацију? Ко каже да је нормално “ошишати” Гучево на “нуларицу”, оставити огромне “жуте” печате у мору зеленила и крошања буковине, тај је зрео за детаљан преглед. Не само здравствени, већ и онај правни, законски. Онај ко не реагује на просипање шута у корито Дрине требало би да седне на столицу испред стола за којим са друге стране седи инспектор, тужилац или судија. Ко не реагује на вишемесечна указивања да корито Штире скоро више не постоји јер га је “прогутао” коров, да кроз њега не тече, већ цури вода која преко ноћи може да се преобрази у неман која руши све пред собом, такав свакако више не би требало да се бави послом за који је државним прописима задужен.
Не треба помињати оне који пред камере трче да се “сликају” пуних уста причом о превентивном деловању, а о превенцији ни трага ни гласа, све док се не дође до последица. Срећа да смо сковани од неког чудног материјала па у најкритичнијим ситуацијама постајемо “супермени”, спремни да притрче невољнику, али, зар је неопходно да стално стојимо испред некаквог амбиса, да му пркосимо и живимо у нади да нас неће прогутати? Морало би се то некако премостити. Такав мост од идеје до чињења би ваљало саградити што пре. Коцкање са природом увек се покаже као прескупо, а потврда је, нажалост, поново стигла. Време је да се тога манемо, куће, мостови и путеви се обнове, али се људски животи не враћају. Мислите о томе.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
