NAŠI SMO – TRICA
Da se te 1989. godine Aleksandar Saša Đorđević našao na spisku 16 košarkaša, koje je izabrao tadašnji selektor Jugoslavije Duda Ivković da idu na pripreme za Evropsko prvenstvo u Zagrebu, danas ne bih mogao da se pohvalim kako sam sa Saletom u istoj kasarni služio JNA! Istina, tek nekoliko dana, koliko je proveo u novosadskoj kasarni “Slobodan Bajić Paja” na Detelinari, dok nije premešten u drugu, gde su mu obezbeđeni redovni treninzi. Imao je tada mnogo više kose od nas, na keca podšišanih vojnika. Ipak, mi džombe septembarci, pomalo prkosno gledali smo ga kao guštera koji će još dugo morati da guli makarone i mesni narezak, nosi vojničke čizme i drnčom čisti cev poluautomatske puške, ali smo ga cenili (i više od toga) kao jednog od najuspešnijih sportista. Pričalo se da je iz revolta otišao u vojsku jer, i pored uspešne sezone i Dudinih izjava da je jedan od najboljih jugoslovenskih plejmejkera, nije dobio mesto u reprezentaciji. Poznavaoci sportskih prilika su za takav postupak selektora krivili pokojnog Dražena Petrovića, s kojim se Đorđević žestoko posvađao. Naime, posle jedne izgubljene utakmice u Zagrebu, Dražen mu je zapretio da nikad više neće igrati za reprezentaciju Jugoslavije, na šta mu Sale nije ostao dužan pa ga je domaćinski izvređao. To je bio razlog da ode u vojsku. Mada liči na lovačku priču, ali tako je bilo, u majskoj klasi u istu kasarnu potom je došao i Saletov najbolji drug, kasnije i kum Nebojša Ilić. Kao stariji vojnik, dobio sam zadatak da ga smestim u spavaonu, dva kreveta od mog, i da mu pokažem kako gomila vojničke uniforme i opreme, natrpane u šareno šatorsko krilo, može da stane u malu metalnu kasetu (bez ključa i katanca). U znak zahvalnosti na srdačnom dočeku i pomoći, Ilić me častio jednim novim SMB čarapama. Imao ih je gomilu!!! Družili smo se dok i on nije premešten u neku drugu kasarnu, opet radi mogućnosti treniranja jer je i on bio perspektivan košarkaš. E, sad, ko zna da li bi ovo sećanje i imalo toliki značaj da tačno četvrt veka posle toga Sale i Ilić nisu učestvovali u ostvarivanju neostvarivog, u podizanju srpske košarke na jake noge, u žestokoj i junačkoj borbi, prsa u prsa, sa svetskim košarkaškim čudom – Amerikom! Ovako imam jako opravdanje. Čak su i neverne Tome priznale da su prijatno iznanađene, čestitke i pohvale stigle su sa svih strana. Znate li nekoga kome u nedelju srce nije tuklo baš kao bubanj u “Čorbinoj” pesmi “Ko te ljubi, dok sam ja na straži”, koju smo, kao tek objavljenu, s knedlom u grlu slušali one 1989. u Novom Sadu. Pokazali su momci da koš služi da bi se punio, da se za Srbiju igra srcem i znanjem, da nedostižnih ciljeva nema. Pokazali su da i srebro nekad ima vrednost zlata. Još da je Sale Đorđević mogao da skine trenerku i obuče dres, ko zna koliko bi njegove čuvene trojke u poslednjim sekundama uticale na ishod borbe. Ne bi Ameri onako nonšalantno žvakali one silikonske vilice (štitnike za zube). Čast njima, to nisu košarkaši već gromade koje sportski teren pretvaraju u poligon za bagere. Stati im na crtu, samo po sebi je čin, a biti iza njih na celoj planeti, uspeh vredan onakvog dočeka u Beogradu. Ipak, još da je bila koja Saletova trica…. Gde bi nam bio kraj.
Slobodan Pajić
