НАШИ СМО – ТРИЦА

НАШИ СМО – ТРИЦА

bobanДа се те 1989. године Александар Саша Ђорђевић нашао на списку 16 кошаркаша, које је изабрао тадашњи селектор Југославије Дуда Ивковић да иду на припреме за Европско првенство у Загребу, данас не бих могао да се похвалим како сам са Салетом у истој касарни служио ЈНА! Истина, тек неколико дана, колико је провео у новосадској касарни “Слободан Бајић Паја” на Детелинари, док није премештен у другу, где су му обезбеђени редовни тренинзи. Имао је тада много више косе од нас, на кеца подшишаних војника. Ипак, ми џомбе септембарци, помало пркосно гледали смо га као гуштера који ће још дуго морати да гули макароне и месни нарезак, носи војничке чизме и дрнчом чисти цев полуаутоматске пушке, али смо га ценили (и више од тога) као једног од најуспешнијих спортиста. Причало се да је из револта отишао у војску јер, и поред успешне сезоне и Дудиних изјава да је један од најбољих југословенских плејмејкера, није добио место у репрезентацији. Познаваоци спортских прилика су за такав поступак селектора кривили покојног Дражена Петровића, с којим се Ђорђевић жестоко посвађао. Наиме, после једне изгубљене утакмице у Загребу, Дражен му је запретио да никад више неће играти за репрезентацију Југославије, на шта му Сале није остао дужан па га је домаћински извређао. То је био разлог да оде у војску. Мада личи на ловачку причу, али тако је било, у мајској класи у исту касарну потом је дошао и Салетов најбољи друг, касније и кум Небојша Илић. Као старији војник, добио сам задатак да га сместим у спаваону, два кревета од мог, и да му покажем како гомила војничке униформе и опреме, натрпане у шарено шаторско крило, може да стане у малу металну касету (без кључа и катанца). У знак захвалности на срдачном дочеку и помоћи, Илић ме частио једним новим СМБ чарапама. Имао их је гомилу!!! Дружили смо се док и он није премештен у неку другу касарну, опет ради могућности тренирања јер је и он био перспективан кошаркаш. Е, сад, ко зна да ли би ово сећање и имало толики значај да тачно четврт века после тога Сале и Илић нису учествовали у остваривању неостваривог, у подизању српске кошарке на јаке ноге, у жестокој и јуначкој борби, прса у прса, са светским кошаркашким чудом – Америком! Овако имам јако оправдање. Чак су и неверне Томе признале да су пријатно изнанађене, честитке и похвале стигле су са свих страна. Знате ли некога коме у недељу срце није тукло баш као бубањ у “Чорбиној” песми “Ко те љуби, док сам ја на стражи”, коју смо, као тек објављену, с кнедлом у грлу слушали оне 1989. у Новом Саду. Показали су момци да кош служи да би се пунио, да се за Србију игра срцем и знањем, да недостижних циљева нема. Показали су да и сребро некад има вредност злата. Још да је Сале Ђорђевић могао да скине тренерку и обуче дрес, ко зна колико би његове чувене тројке у последњим секундама утицале на исход борбе. Не би Амери онако ноншалантно жвакали оне силиконске вилице (штитнике за зубе). Част њима, то нису кошаркаши већ громаде које спортски терен претварају у полигон за багере. Стати им на црту, само по себи је чин, а бити иза њих на целој планети, успех вредан онаквог дочека у Београду. Ипак, још да је била која Салетова трица…. Где би нам био крај.

Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )