НАШИ СМО – Један напред, назад два
Замислите да се неко ко је пре четрдесет лета отишао у ”вечна ловишта” пробуди међу нама, какав би уједно доживео шок због технолошког напретка, а са друге због амбијента у каквом се нашао. Неко ко је користио кажипрст да окрене бројчаник како би се чуо са неким са друге стране жице, сигурно би био забезекнут што сада свако у џепу носи телефон по коме само пипка, и има у њему, не само бројеве свих који му требају, него цео свет. Он који је отишао када је постојао први и други канал, данас би нашао уместо телевизорчине ”са гузом”, танку справа са хиљаду канала, толико да му прст отекне док их све излиста.
Па кад би сео за комп и видео да ту може да пише, гледа ТВ, филмове, слуша музику, ма ради шта му се прохте, још ако користи АИ, нема краја. Са писаће машине, до компа, интернета, могућности да пошаљеш некоме фотографију само секунд након њеног настанка, да се гледаш и разговараш у реалном времену са особом на другом крају света. Такав скок за четири деценије. Помислио би несрећник да је напредак на све стране, на свим пољима, да је све и свуда напредно бар слично колико је технологија узнапредовала.
Онда би схватио да нема више Југославије, да је свака република постала држава, да Косово и јесте и није наше, да је било ратова, НАТО агресије, да смо сви били милијардери, али са новцем који није вредео ништа, да нас у минулих 40 година једино још није ударио метеор, скоро све друго смо прошли. Онда би сазнао гледајући телевизије, портале, или читајући новине да у Србији још увек постоје издајници, усташе, четници, ”наши”, ”њихови”, да смо од ”Само слога Србина спасава” удаљени светлосну годину, да се краде, вара, муља, пардон, ”сналази” више неко икада и да то све раде ”они”, нормално не ”наши” него ”њихови”. Ко су који морао би сам да одгонетне, ако му пре закључка не би пукла лобања од напрезања.
Замислите тог несрећника који је у своје време гледао ”Недељно поподне”, памтио емисије попут ”Опстанка”, серију ”Више од игре”, квиз ”Квискотека”, ”Индирект”, са водитељима чија је дикција била беспрекорна, да погледа пар тзв. телевизија. На једној водитељ осуђивани криминалац, главна емисија скуп младих из разрушених породица, девојке пуне пластике, мушкарци ишаранији од дечје сликовнице, па се то туче пред камерама, свађа, ради и ”оне ствари” и за то им се још и плаћа. Каква брука и срамота, изумрле. Па оде на другу ТВ, а тамо такмичење у вређању, неки ”новинари”, ”водитељи” сипају пљувачину какву тај повратник са оне стране није чуо за цео свој живот. Кочијаши, поцрвенели кад су чули шта људи у програму уживо говоре и то им се одобрава, преносе их други канали, посећују најпознатије фаце.
Ако би тај шок преживео,последње би му било да случајно убоде пренос скупштинског заседања. Они који ”представљају” народ, ”боре” се за њега, тек су прича за себе. Таква ”чашћавања” није могао замислити на таквом месту, у ”најугледнијем дому”. Несрећник би схватио да смо у технолошком смислу отишли напред, али у моралном у дубоки рикверц, на сваки један напред, у друштвеној сфери учинили смо најмање два назад, а вероватно много више. Некадашњи систем вредности не би нашао ни микроскопом да га тражи, видео би да су добар и луд стварно браћа, да је поштен глуп, а да више нема лопова, већ оних што су се ”снашли”, да за диплому не мораш да учиш, већ можеш да је купиш, да неки који пре четри деценије не би ни под разно били ни председници одељенске заједнице данас седе на озбиљним позицијама. Да можеш за људе да кажеш шта хоћеш у јавном простору, до душе не свако и не за свакога, и готово нико се не згражава, не шокира, реакције млаке, спорадичне.
Не би могао да верује да смо некадашње ненормалности прихватили као нормалне, да нема стида, срамоте, да је новац многима главни идеал. Да су зарад профита по сваку цену, неки спремни да жртвују реке, воде, ваздух, дај само зараду, сад и одмах, и само мени. чудио би се колико смо се за мање од пола века прозлили, отуђили, завадили, поделили, престали да мислимо, разликујемо лаж од истине, да лоши не теже да постану бољи, већ да и њих увуку у муљ.
Када би све то видео, вероватно би се покајао што је напуштао вечна ловишта и одмах би им се вратио, разочаран што људи нису напредовали као техника, већ су у 21. веку постали још кварљивија роба. част изузецима.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
