НАШИ СМО – Пула
Два пута сам био у прилици да боравим у Пули. Оба пута крајем осамдесетих година, као старији средњошколац, прво у оквиру гимназијске екскурзије, а онда и као туриста на седмодневном летовању. Поред милион лепих успомена из срца Истре, фотографија испред Арене, звукова из дискотеке „Пирамида“, као и данас живих слика са Веруделе, Стоје и Медулина, Пула је остала град којем до данас нисам испунио обећање да ћу му ускоро поново доћи.
Ипак, веза је постојала, што фамилијарна, што због омиљеног ми пулског „Атомског склоништа“, које и данас често слушам, и легендарних „КУД Идијота“, чије плоче су и сада „на цени“. Нажалост, Пуле сам се ових дана сетио због ружне вести која има везе управо са једним од оснивача „Идијота“, текстописцем и гитаристом Салетом Верудом (Сашом Миловановићем). Током викенда је протутњала вест да је крајем прошле седмице физички нападнут, заједно са својом супругом Мартином, од стране, како су пренели многи медији, иностраних туриста које су претходно само упозорили да не разбацују смеће и не лупају амбалажу испред продавница. Наиме, Сале Веруда годинама има штанд у срцу старог дела града на којем продаје грамофонске плоче и ЦД-е, а убрзо после затварања догодио се инцидент. Супруга и он су претучени, док су им спас пружиле комшије које су чувши буку и видевши шта се дешава изјуриле напоље после чега су хулигани побегли.
Полиција је саопштила да је истрага у току и да трагају за починиоцима, а према незваничним информацијама, нападачи би могли бити енглеског порекла, који су, ваљда, разочарани игром своје репрезентације на Светском првенству у фудбалу бес искалили најпре на кантама и кутијама, а потом и на Пуљанима који су само желели да спрече прљање сопственог града. Да су заузели фудбалски трон, попут Шпаније, можда би све било другачије. Недавно сам писао о идиотизмима, а овај догађај је само потврда да, како написах – уместо успомена и сећања на лепо, чини се да ће се неки од нас у будућности сећати ових „текућих дана“ само по идиотизмима који су нас обгрлили са свих страна.
И заиста, некако се све срозало у друштвеном моралу, спустило степеник, или чак два испод тоталног дна, а сви ми постали робови сопствене учмалости и пристајања на спуштање граница испод свих културних норми. Како на улици, јавним местима, тако и на телевизији, новинама, свашта је дозвољено, постало прихватљиво за масу која једино у том хаосу и устројеној маси може да делује. Преко друштвених мрежа, интернета, којекаквих емисија, упознајемо људе са „дна каце“, а недуго затим, на истим тим местима и особе које су на важним функцијама, које воде градове, државу, или предузећа. Не може све то у исти кош, ако смо нормални, или, ипак, може јер нас нормалност и не занима. Дошли смо у време када се поново буде духови прошлости, потпирује тек мало утихнула варница нетрпељивости према свима онима који нису исто што и ми, или не мисле исто као ми. Да ли је то последица очекиваних промена које никако да почну, попуштања стрпљења, малодушности, жеље да се створи слика другачија него што јесте, тешко је дефинисати, али да неко чудно лудило пристиже као талас мора на некој плажи у Пули услед ветрова који долазе с пучине, то осећамо. Ко ће из тог таласа испливати видећемо, али да се без чистог кисеоника не може дуго издржати то знамо.
Када су пулски „Атомци“ у прошлом веку певали о несрећној генерацији, поручујући јој да не цвика, о олујном морнару, чизми која опет гази, чедним градским лицима и оним што долазе за нама, многи од нас су чули само добар рокенрол и сјајну интерпретацију покојног Серђа Блажића који је прерано „сазнао дијагнозу“. Нисмо ни слутили колико је наслов „Ја сјећам се“, песме „КУД Идијота“, био пророчански и данас звучи поучно, више него када је Сале Веруда са ортацима написао и отпевао: „Ма шта ми урадили, ма шта ми говорили, ја сјећам се…“.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
