ШТА ЈЕ СА САНАТОРИЈУМОМ У БАЊИ КОВИЉАЧИ? – Чекајући елаборат о културном добру
Три године од затварања, зграда бившег Санаторијума у Бањи Ковиљачи и даље чека на решавање свог статуса. У четвртак, 17. јула навршило се тачно три године откако је решењем Републичке санитарне инспекције затворено Одељење продужене неге и лечења у Бањи Ковиљачи, бивши Санаторијум. Он се налазио у саставу лозничке Опште болнице над којим ова установа има државину, али је у својини државе која треба да одлучи о његовој даљој намени.
Решење о забрани рада уследило је непосредно након посете тадашње министарке здравља Данице Грујичић која је обишла ово одељење и, како нам је тадашње руководство установе рекло, “видела да има проблема са струјом, грејањем, столаријом, зидови су пропали и да је морало да се затвори”. Надлежни у овој установи обавестили су министарство да су поступили по решењу инспекције, да су пацијенти премештени из те зграде и да је изнета опрема. Капацитет Санаторијума био је око 40 пацијената где су они, после болничког лечења, боравили неко време како би се физикалним терапијама покушало да се, колико је могуће, што више опораве. На одељењу које је премештено у Општу болницу се, иначе, рехабилитују најтежи пацијенти, у питању су стања после можданог удара и повреде кичменог стуба, непокретни болесници и болесници којима је после тешких прелома потребна дуготрајнија нега.
Ни после неколико покушаја од Министарства здравља нисмо добили информацију о даљој судбини бившег Санаторијума, који, иначе, није под заштитом Завода за заштиту споменика. Одговор смо добили од дипломираног етнолога антрополога Љубице Васиљевић, в. д. директора Завода за заштиту споменика у Ваљеву.
– Зграда Санаторијума за ратну сирочад, на адреси Филипа Кљајића 2, кат. парц. број 523 КО Бања Ковиљача, у Студији је заштите културног наслеђа Бање Ковиљаче, коју је израдио Републички завод за заштиту споменика културе, Београд, вреднована као објекат од културне, историјске и архитектонске вредности. Истовремено су дефинисане и мере техничке заштите које ће се примењивати на предметни објекат – наводи се у одговору уз напомену да процедура утврђивања непокретног културног добра – споменика културе, према Закону о културном наслеђу, траје шест година. Када територијално надлежни Завод изради елаборат о утврђивању непокретности за културно добро са комплетном пратећом документацијом, он се прослеђује Републичком заводу на даље поступање. Преко ресорног министарства предлог одлуке коначно стиже у Владу Републике Србије која својом одлуком верификује споменик културе – наводи се у одговору Завода.
Тражили смо да нам прецизирају да ли је елаборат урађен или је у току његова израда, и добили кратак одговор да је поступак израде елабората у припреми.
Зграда Санаторијума је својевремено представљала бисер архитектуре и понос овог краја. Изграђена је 1932. године и у време бивше Југославије Санаторијум је представљао врхунску здравствену установу. Међутим, временом је заборављен од свих који о њему треба да брину. Први корак у његовој “рехабилитацији” направљен је 2013. године када је новцем прикупљеним од донатора обновљен мокри чвор, урађена су купатила посебно прилагођена тешким и непокретним болесницима, а захваљујући поклону из Швајцарске набављен је и лифт за непокретне болеснике. На томе се и стало, услови су и даље били непримерени за једну такву здравствену установу.
Када је Санаторијум затворен, зграду су обезбеђивали портири а постављен је и видео-надзор а како су нам рекли у Здравственом центру ”Лозница”, она је и даље под надзором.
На питање ко треба да брине о Санаторијуму, директорка Завода одговара да “О згради треба да брину власник, односно држалац културног добра, или свако друго правно или физичко лице које на било који начин и по било ком основу има државину над њим. Држалац је дужан да сноси и трошкове спровођења тих обавеза у складу са Законом о културном наслеђу”.
Међутим, и даље остаје непознаница која ће бити даља намена овог некада велелепног здања и када буде проглашен заштићеним спомеником културе. Према закону, он не сме бити срушен, преправљен, не сме да се презиђује или да се предузимају било какви радови који могу нарушити својства споменика културе.
У сваком случају, на надлежнима у Здравственом центру, али и држави као власнику, сада је обавеза и дужност да не дозволе да ову зграду “поједе” зуб времена.
В. Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
