ЕТИЧКО ИЗВЕШТАВАЊЕ О НАСИЉУ НАД ЖЕНАМА (3) – Извештавање боље, али не и добро

Насиље над женама које је само ове године, до сада, однело више од 20 жртава ”погодна” је тема за медије који се баве сензационалистичким новинарством. Што ужаснији наслови, што бруталнији детаљи, то више ”кликова”, тиме и прихода, а етичко извештавање на путу до ”клика” само је препрека. Хроника јесте, најчешће, ако не и увек, најчитанија рубрика, али то не може бити оправдање за игнорисање Кодекса новинара Србије, и још горе, за непоштовање жртве и осећања оних који су погођени њеним страдањем, било да је у питању губитак живота или насртај на тело и достојанство. Ипак, није све тако једноставно када је реч о медијима који лоше извештавају о насиљу над женама и нису таблоиди ”дежурни кривци”.

Група медијских радница, новинарки и уредница пре пет година основала је ”Новинарке против насиља према женама” како би се јавно бориле против насиља. Оне су уверене да одговорно извештавање пружа подршку женама које су доживеле насиље да из њега изађу, а целокупно друштво подстиче на неприхватање насилног понашања. Од 2019. године ова група ради редовне годишње анализе медијског извештавања о проблему насиља према женама.

Једна од оснивачица ”Новинарке против насиља према женама” јесте Јована Глигоријевић, новинарка ”Времена”, која каже да се извештавање полако поправља, али да и даље има много проблема.

Јована Глигоријевић

– Поправља се све оно што је до самих новинара, што је садржај текста, али се ништа не поправља када је реч о насловима и опреми, фотографији, или видео-садржају, јер уредници и даље иду ка сензационализму, када је ова тема у питању. Хроника, у коју и ово насиље спада, јесте сензационализам, али се стављају такви наслови да ти не буде добро када то читаш и гледаш. Додатни је проблем то што се тако публика привикава и постаје неосетљива – ”још једна мртва жена” – каже Глигоријевићева.

Некада смо, каже она, имали много исмејавања насиља, када су у питању лакши случајеви, а тога више нема, као ни наслова попут ”Убио је зато што је пила ракију”.  Новинари и даље греше када се ради о откривању идентитета жртава и починилаца.

– Звучи болесно када то изговоримо, али када су убијене жене у питању  мање је зло то што је откривен идентитет жртве зато што оне које су преживеле увек, колико год времена прошло, може свако да пронађе на интернету једноставним уношењем имена у претрагу. Надимке које медији дају жртвама у анализи представљамо као исмевање насиља, што и јесте – каже новинарка ”Времена”.

Сама чињеница да неки медиј припада ”жутој штампи” не мора да значи да ће нужно бити предводник у лошем извештавању. Глигоријевићева каже да то јесте тако када су у питању наслови, али да, када се ради о садржају и опреми, нема никакве разлике.

– Код таблоида је занимљиво да када добију новац од Министарства културе и информисања за медијске пројекта који се баве темом насиља, онда пишу тако да ти текстови могу да послуже као пример како треба писати. Међутим, када се ради о црној хроници, дакле мимо пројектног финансирања, то је тако ”да те бог сачува”. Нама је проблем када радимо анализу то што, чак и када је текст најогавнији могући и крши све од чувања идентитета жртве до пребацивања кривице са насилника на жртву, ако испод објаве бројеве СОС телефона за жене жртве насиља, ми морамо да чекирамо да је испуњена едукативна функција, иако је текст грозан – објашњава Глигоријевићева.

Србија и њени медији нису посебни и нису ”спектакл катастрофе”, каже она, јер се са потпуно истим проблемима сусрећу и друге земље, попут Велике Британије и Холандије. Велики проблем представљају и коментари читалаца на порталима и друштвеним мрежама. Жене које трпе насиље питају се како да га пријаве када виде да су оне које су то учиниле унапред осуђене од јавности, односно од оног најбучнијег дела који време проводи постављајући гнусне коментаре.

– Едукативни део не може и не треба да се заустави на бројевима СОС телефона. Друштвене науке су јако добро поткрепиле чињеницу да када је о насиљу реч није ствар у томе да је насилник психички болестан, да то ради због алкохола или дроге, него је ту у корену неразмера моћи између насилника и жртве. Да ли је она финансијски зависна, или је он физички јачи… коцкарски дугови, алкохол и дрога ту дођу само као окидач, а у корену је његово уверење да је она његово власништво. Ти неједнаки односи мушкарца и жене морају да се помену да би се остварила едукативна функција и подигла свест о природи насиља и ономе што јој је у коренима – указује Глигоријевићева.

Чланице групе ”Новинарке против насиља према женама” свесне су да је немогућа мисија да сваки случај буде повод да се пише о феномену, али указују на то да би више текстова требало кроз конкретан случај да објасни механизам насиља.

– Сваки појединачни случај треба да буде повод за причу о феномену, као у случају инструктора јахања где девојке кажу да су се плашиле да ће бити избачене из школе. То нама одраслима и нама који немамо таква искуства звучи глупо, али то показује како их прво припрема да им је то прилика да у будућности остваре каријеру, да им је то све у животу и да ће без тога бити ништа. На основу тога се прави психолошка динамика да може да манипулише њима како хоће. Увек, у сваком случају, па и у породичном насиљу, има прорачунатости. Ниједна жена не доживи озбиљне батине пре брака. Када психолошкиње које раде са жртвама питају када се десио први шамар, најчешће добију одговор – ”На дан венчања” – каже чланица групе ”Новинарке против насиља према женама”.

У поправљању медијског извештавања о насиљу над женама грађани могу да одиграју значајну улогу. Пре свега тако што ће престати да отварају лоше садржаје који имају сензационалистичке наслове. Треба да буду свесни да кликтањем на такве садржаје не добијају ништа, осим узнемирености и задовољења неке, не баш здраве, радозналости, указује Глигоријевићева, већ само доносе профит онима који су такав садржај пласирали. Поред тога, треба да избегавају медије који упорно извештавају на тај начин, упркос упозорењима и молбама.

– И најбитније је да схвате да један њихов коментар остављен на фејсбук страници медија, некога може да гурне преко ивице – упозорава Глигоријевићева.

Н. Трифуновић

Овај текст настао је у оквиру пројекта „Унапређење безбедности жена у Србији”, који спроводи Агенција Уједињених нација за родну равноправност и оснаживање жена у Србији (UN Women), уз подршку Норвешке амбасаде у Београду. Ставови у овом тексту припадају искључиво ауторима и ауторкама, и не представљају нужно ставове UN Women и Норвешке амбасаде.

СОС телефони:

Полиција

Хитни позиви: 192

Пријава насиља у породици: 0800-100-006

Национални СОС број за жене са искуством насиља: 0800-222-003

Национална дечја линија – саветодавна подршка деци 116111 (24/7)

Центар за социјални рад у Лозници, Доситеја Обрадовића бб, 015/7889-412, loznica.csr@minrz.gov.rs

СОС телефон Аутономног женског центра 0800 100 007 радним данима од 10 до 20 сати

Национална СОС линија за жене жртве насиља 0800-222-003, ради под Центром за заштиту одојчади, деце и омладине, Београд

СОС број за пријаву насиља у школама 0800-200-201, бесплатан позив, радним данима од 8:30 до 16:30х; изван тог времена позиве региструје аутоматска телефонска секретарица; на позиве одговара стручно лице Министарства просвете, науке и технолошког развоја.

Национална дечја линија НАДЕЛ – СОС број за помоћ деци 0800-12-34-56, бесплатан позив; свакодневно 24 сата.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЕТИЧКО ИЗВЕШТАВАЊЕ О НАСИЉУ НАД ЖЕНАМА (1) – Више од 200 хитних мера годишње

ЕТИЧКО ИЗВЕШТАВАЊЕ О НАСИЉУ НАД ЖЕНАМА (2) – И шамар је насиље

Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

Категорије
Тагови
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )