НАШИ СМО – Рекордери
Они који прате спорт сигурно добро знају у којим дисциплинама је Србија постигла рекордне домете, који спортисти су достигли највише спортске висине, међутим, постоје још неки “рекорди” по којима смо специфични. Можда је још неко негде прочитао о томе, али, ето, мени је привукла пажњу недавна објава на друштвеним мрежама Богомира Богице Мијатовића, легендарног музичког новинара, рок критичара, радијског водитеља култних емисија и публицисте из Новог Сада.
Како је навео у својој објави, у односу на величину земље и број становника Србија је, према његовом мишљењу, шампион света у следећим категоријама: прво, по броју певача, затим броју кладионица, апотека, телевизија, посланика у скупштини, као и по броју трагикомичних политичара, самозваних аналитичара и такозваних контроверзних бизнисмена. Овај низ од тридесетак “дисциплина” настављен је рекордним бројем старлета, одвратних ТВ водитеља, најгорих спортских ТВ коментатора, ужасних ТВ емисија, ТВ емисија у којима се кува, затим по броју фестивала, бесплатних концерата на трговима, директора јавних предузећа који су хапшени, опљачканих па затворених фабрика, као и по броју радника осталих без посла и радника пријављених на минималац.
На двадесетој позицији Мијатовић наводи да смо рекордери (у односу на величину земље и број становника) по броју, како каже “ужасних дневних новина, самозваних новинара, ТВ квизова, домаћих ТВ серија, полусвета који је проглашен елитом, клубова из главног града у најјачој фудбалској лиги, одвратних ТВ реклама”, али, како истиче, и по броју “оболелих становника од политике, приватних факултета, магистара и доктора наука”, док је на тридесетом месту навео рекордан број академика. И на крају своје објаве Мијатовић додаје да је могуће да је изоставио још неке категорије. Могуће је свакако, видело се и из коментара пратилаца који су се сложили да је и овај списак сасвим “задивљујући”.
Нажалост, свака од поменутих категорија је потпуно оправдано на овом списку. И онда, ако мало интензивније поразмислимо, схватићемо у каквим околностима ми и даље опстајемо. Уз ову причу неизоставно иде чињеница које смо сви свесни, а то је да смо народ који и у најтежим ситуацијама уме да збија шале, да смишља вицеве на свој и рачун своје државе. Неко би рекао, можда, да смо рекордери и по тој помало “мазохистичкој” нарави и способности да збијамо шале и када ситуација није ни најмање шаљива. Е, сад, могуће је да нас та способност и одржава у свим наведеним ситуацијама, па смо постали лако прилагодљиви на све што нас снађе. Што би неки рекли, како год да нас бациш, ми се на ноге дочекамо. Да ли нас је то коштало мање или више нормалног живота, могли бисмо анализирати у времену које нам донесе неке мирније дане, а иза нас остави деценије протраћене на размирице, поделе, свађе, лутања од немила до недрага, промашених потеза и избора погрешних људи за важне функције.
Да не идемо далеко уназад, довољно је да само погледамо главни догађај протеклог викенда, званичну посету председника Украјине Србији, наравно, изузимајући пожаре који и овог лета задају главобоље, понајвише ватрогасцима. Долазак Зеленског био је таман погодан полигон за исписивање црте између оних који то подржавају и оних који то сматрају, у најмању руку, лошим потезом државног руководства. Клацкање је игра занимљива деци у парку, али ова клацкалица између Русије и Европе, између братског народа и државе којој посредно испоручујемо оружје како би се одупрла нападима управо тог братског нам народа, нешто је што ће дати резултате тек у будућности. Да ли ће се ова “игра” показати исправном или апсолутно супротном, неодговорном и удворничком, они који већ данас немају одређен став према томе сазнаће “једног дана”.
Рекордери смо по много чему, како је написано с почетка колумне, па што не бисмо уписали још неке категорије – оне које бележе рекордан број кривих потеза, лоших државничких одлука и у неповрат потрошених година на нешто што се не може назвати мирним и нормалним животом.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
