НАШИ СМО – Рикверц еволуција
Леп дан. Сеоско двориште, велико, зелени се трава, у њему двоје деце, али и мир и тишина. ”Оставите телефоне, улазите у кућу на ручак”, одјекну глас оца, али клинци се не померише. Тек на други повик послушаше. Пре неколико деценија, двориште би готово сигурно било пуно деце, њихове јурњаве, граје, трчала би за лоптом, играла се шуге, леденог чике, између две ватре, у зависности од тога колико их је и шта су се договорили. Данас, у 21. веку, клинци не виде ни траву, ни дрво, само готово хипнотисано пиље у своје ”паметне” телефоне, повијени седе и ћуте.
Није прошло сто година откако сам био дете. Тада је ниво технолошког развоја био знатно нижи од данашњег, али су дечји дани трошени на много другачији начин. Незамислив данашњим генерацијама. Бато, за лоптом се трчало од јутра до вечери. Трчиш док те не заболи оно једно место у стомаку, онда мало успориш, то прође па јуриш још више. Ако нема лопте, играш кликера, партизана и Немаца, каубоја и Индијанаца. Пуцаш из невидљивих пиштоља и пушака, ваљаш се кад те ”убију” или ”ране”. Играш жмурке, шуге, трчиш, скачеш. Пењеш се по дрвећу као да желиш личним примером потврдити да је човек настао од мајмуна. Седиш на бетону, трави, земљи. Останеш жив и непрехлађен. Долазиш кући прљав, знојав, ”као прасе”. Воду пијеш из исте флаше из које је то чинило неколико твојих другара и нико се не ”зарази”. Ако паднеш па огулиш колена, дунеш два, три пута у ”рану” и готово. Уколико има крви, ставиш лист боквице на место убоја и тераш даље. Нема испирања алкохолом, одласка доктору, нема фрке и панике. Кући не идеш док баш не мораш јер ће те можда задржати, а друштво се тако лепо игра. Мама и тата те погледају кад дођеш на спавање, виде да си у комаду, ако примете посекотину кажу ”Није то ништа, пала мува на медведа” и крај. Тада нису, све и да су хтели, звали на сваких петнаест секунди да провере где си и с ким си. Данас мобилни само звоне, лете поруке, јављај географску ширину и дужину на којој си, дај списак свих који су поред тебе, може и адреса, имена оба родитеља и ЈМБГ. Брину мама и тата. Волели су и нас наши, али без, што се данас каже 24 кроз 7, надзора. У комшилуку је свако знао свакога. Ако си жедан одеш до најближег комшије да се напијеш воде. Није се могло десити да за ту услугу не кажеш ”Хвала”, да му се не обратиш прво са ”Добар дан” или да изустиш “Нећу” кад ти каже да тркнеш до продавнице да му нешто донесеш. Данас када неко млађи каже ”Добар дан”, готово се изненадиш. Одмах га ставиш у фолдер ”лепо васпитан”. Сви у ближој околини знали су чији си. Најгоре ти је било ако неко старији каже – ”За ово ћу те рећи оцу и мајци”. Ух. Онда си обрао бостан. Данас пола комшилука не знаш, а камоли децу и ко је чији отац и мајка. Најгори је био моменат током дана када се са неког прозора или терасе зачује нечије име и мајчин повик. ”Ајде на ручак!”. Увек се то дешавало када је најбоље време за игру, било коју. Ручак поједеш брже од грађевинског радника на ограниченој паузи па трк назад. Сваки секунд игре био је драгоцен. Бицикл се возио без кациге, заштитника на лактовима и коленима. Да су тада постојале, не бих имао неколико баш лепих ожиљака и успомена од прелетања преко предњег точка и ломљење гувернале. Наравно, било је тада претеривања у игри, нервозних комшија који су се обраћали родитељима. Знало се десити да неко, углавном од оца задуженог за репресивне мере, заради шамар, али то је била легална ствар. Нико није због тога звао Центар за социјални рад, нису писане петиције о малтретирању детета и угрожавању његових права. Деца нису знали шта је дилер, ”трава”, ”ексер”, нису у основној цугала пиво и сличне ствари.
За последњих неколико деценија све се променило. Уназад је кренула еволуција. Децу док се играју надгледају гомиле мама, тетке, бабе. Не трчи, пашћеш, немој да скачеш, немој да се пењеш на дрво, не трчи толико ознојићеш се… Гомила не и немој. Плус телефони и рачунари, седење, гледање у екране, свакојаких ствари, па нам ето младих који не умеју да потрче, којима је све тешко, далеко, досадно, више од једне и по реченице упућене из уста родитеља или наставника је смарање. Имају гомилу ”пријатеља” на фејсбуку, пардон пратилаца на инстраграму, а у реалном животу можда тек једног правог. Таква су времена, чује се, углавном, и не тражи начин да се деца покрену.
Наравно, оно двоје деце са почетка приче су после изласка из куће заузела исте позиције. Заблесила се у телефоне, наставила да ћуте, криве кичму и кваре вид. Гледају клипове или билдују палчеве док се дописују са ”пријатељима”. Шта ли ће радити клинци за 50 година, не смем ни да помислим.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НАЈБОЉЕ ТУРИСТИЧКО СЕЛО – Тршић, Ждрело и Бела Вода
ТУРИСТИЧКО СПОРТСКА ОРГАНИЗАЦИЈА КРУПАЊ – Набавили електро бицикле
НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
