КАКО СЕ ЛОЗНИЧАНИН ОЖЕНИО КАНАЂАНКОМ – Љубав преко океана
Када је пре пет година, тада седамнаестогодишњи, Урош Милошевић Мишкец из Лознице на платформи за стримовање – твич, видео па ‘’запратио’’ једну лепу девојку, није сањао да ће му тај потез променити живот и да ће четири године касније са њом стајати испред матичара. Живот је најбољи режисер и сценариста, а за Уроша је написао праву филмску причу.
У време короне, априла 2020. Урош је преко интернета приметио Алисон Лединкам из града Винипега у Канади. На њу је потпуно заборавио све док пар месеци касније у својим праћењима није код друга на твичу запазио њен лик. Ушао је код ње на лајв стрим, њено уживо преношење играња игрице, и тако су почели да се дописују и друже на даљину.
– То је била симпатија без виђења уживо. Не знам како ми је успело, али сам био искрен у дописивању, рекао да ми се свиђа и сваку секунду сам хтео да проведем са њом, били смо нон-стоп на позивима и порукама. Просто се осетило да смо на истој фреквенцији. Први пут смо се видели у септембру 2022. Она је дошла сама, били смо седам дана у Лозници и још седам у Београду. Био је то њен храбар потез, али смо били у контакту већ дуже време, веровали једно другом, много разговарали. Први сусрет је био оно што сам и очекивао, сусрет две сродне душе, одмах смо ‘’кликнули’’, није било оних фаза непријатности ни секунде. Видели смо обоје да је то то. Тада смо обишли целу Лозницу, видела је Тршић, Троношу, Гучево, Дрину и одушевила се. Свидео јој се лознички крај, природа, људи и то што овде живот није тако брз као код ње у Канади – прича Урош.
Везу су наставили преко интернета, а онда је у лето 2023. он отишао преко океана и месец дана био са Алисон. Упознао је њене родитеље који су га лепо прихватили.
– Био сам први Србин у њиховом животу. Са Србијом су имали контакта једино тако што су видели Ђоковића на ТВ-у. Тамо постоји српска заједница, православна црква и знају да смо ОК, тако да није било никаквих проблема. Прошлог лета сам поново два месеца био код ње, и тада сам је запросио у једном парку. Разговарали смо претходно о заједничком животу и да желимо да се узмемо тако да је знала да ће се то десити, али не где и како. Било је реакција околине, да је то некако збрзано јер смо се уживо знали тек неколико месеци, питања ‘’знаш ли шта то значи’’, ‘’брак је озбиљна ствар’’, али сам решио да се женим и ништа ме није могло зауставити. Њени су знали да ћу, када се узмемо, доћи тамо, мени је то лакше него да она долази овде, учи језик и слично док ја знам енеглески, а моји родитељи ме увек подржавају и уз мене су – објашњава Урош како је упловио у ‘’брачне воде’’.
Весеље је било почетком новембра прошле године. Млада је у Србији провела петнаестак дана, а онда морала пут Канаде, док је Урош остао овде. Одржано је грађанско венчање, а претходно су у Канади потписали папире и званично су венчани у обе земље. На свадби су били њени родитељи и одушевили су се Лозницом, Србијом и нашом кухињом, остали су и на његовој слави Аврамије и упознали се са нашим, за њих потпуно непознатим, обичајима. Урош сада скупља папире како би отишао у Канаду и тамо могао да остане.
– Алисон се свиђа наш живот, много је спорији и једноставнији, опуштенији, свиђа јој се што је све близу, није стално нека трка. Највише воли бурек са сиром уз јогурт, толико да је сама научила како да га наручи на српском, а обожава сарму и пасуљ. Српски учи полако, зна да каже – “Волим те”, али не и да псује. План је да живимо тамо, а да после пар година купимо кућу овде и живимо и радимо одавде. Машински сам техичар, а она је микробиолог и тамо ради. Јесмо сада раздвојени физички, али смо у сталном контакту сваки дан, цео дан ‘’причамо’’ преко порука, а увече је ту видео-позив. Разговарамо, подржавамо се, не може дан да прође да се не чујемо. Временска разлика је седам сати, ми смо толико испред њих, али се уклапамо. Нашао сам сродну душу и не треба ми ништа друго – прича младић који је љубав нашао у ‘’белом свету’’.
Каже да није никада размишљао да иде у иностранство из било ког разлога, овде му је добро, воли Лозницу, ту све има, али се непланирано десила Алисон.
– Да нисам одгледао тај видео пре пет година, вероватно не бих сад био ожењен. Буквално ми је променио живот и драго ми је због тога – завршава Урош који једва чека нови видео-сусрет са супругом, младић чија прича потврђује да љубав нема границе и да ни хиљаде километара раздаљине нису препрека ако се душе препознају.
У Србији као код куће
Моја намера није била да изаберем Србина, нити било кога из било које нације, каже Алисон за ЛН.
– Моја намера је била, и још увек је, да испуним свој живот љубазним и пажљивим људима који одговарају мојим потребама. То је за мене био Урош! Кроз Уроша сам добила ову невероватну прилику да искусим и Србију и српску културу. Одушевљена сам српском храном, културом, прелепим пејзажима и великодушном гостољубивости коју овај народ пружа и Србима и странцима. Волим Србију јер се у Србији осећам као да сам код куће – каже млада Канађанка.
Т.М.С.
Фото: Лична архива
ПРОЧИТАЈТЕ И…
ЛОЗНИЧАНКА ТАТИАНА ВАСИЉЕВИЋ – Захваљујући трчању упознала Србију
