НАШИ СМО – Роботизација
Док већина грађана у Србији једва преживљава од првог до последњег у месецу, развијени свет увелико граби ка роботизацији у шта се уверио и председник ове државе у далекој нам Народној Републици Кини. Ни мање ни више, дочекали су га роботи који играју српско коло “Моравац”. Видесмо да “Робот Ман” боље игра него неки играч од крви и меса, мада, наравно, нема тог полета, емоција од којих све кипи. Према најавама председника, роботи ће се производити код комшија Шапчана, биће тако близу, а тако далеко.
У сусрет томе, сваким даном нас све више засипају списковима послова у којима ће људе заменити роботи, као и оних у којима је човек незаменљив – бар у догледно време. Кажу да роботи могу да раде у администрацији, производњи и складиштењу, малопродаји и угоститељству, банкарству, транспорту. Не могу да раде у области бриге о људима, мада их негде уводе у здравство, занатима као што су: водоинсталатер, електричар, аутомеханичар, столар, не могу да замене наставнике, професоре, васпитаче, режисере, модне дизајнере, научнике, менаџере, а не могу на прави начин да замене уметнике, писце, музичаре, и наравно, новинаре, где се осим знања тражи и креативност, емпатија, стратегија, импровизација и интуиција што су, још, увек људске особине.
Немам ништа против модернизације и треба уводити новине, али ми је чудно да се о томе говори у земљи у којој ни основне ствари које треба променити нису урађене. Каскамо за другима који су некада били по свему далеко иза нас. То ме подсети на време када су у редакцију Радио ТВ Подриња дошли новинари из Пољске и чудили се видевши да ми још увек користимо писаће машине уместо компјутера. Чак смо приметили и сету у њиховом погледу, знате оно кад купите бољи ауто, а жао вам је старог за којег вас везују неке лепе успомене. Дакле, говоримо о роботима, а у нашем окружењу ни једноставније ствари се не модернизују.
Један од примера је и Скупштина града. Елем, градска управа у Лозници својевремено проглашена лидером у примени електронске управе, дугогодишњи је носилац признања шампиона локалног економског развоја, али у раду Скупштине ништа није промењено. Тачно је да је реновирана велика скупштинска сала, боја дрвета замењена је плаво белом, направљен је посебан улаз за председавајуће и чланове Градског већа, материјал стиже електронским путем онима који су се тако изјаснили, постављен је сат за мерење времена одређеног за дискусију, а пре свега тога обезбеђен је телевизијски пренос. Међутим, читав простор је скучен, нема електронског пријављивања, електронских картица одборника, електронског гласања. Не мењају се ни услови за рад новинара. Од обећања да ће сала бити продужена и да ће се урадити издигнуте кабине, обезбедити несметано тонско снимање, није било ништа. Од првог реда уз говорницу које је било резервисано за новинаре за време власти комуниста, а потом социјалиста, прешло се на клупицу, са стране, за новинаре у време демократа, а стигло се до последњег реда одмах уз врата за време напредњака. Новинар на диктафон “хвата” тон из звучника постављеног у близини плафона тако да је на снимку гласнија прича људи који седе око њега и шкрипа врата на која одборници често улазе и излазе за време седнице. Такав однос према, како је зову, “седмој сили” је разлог што ретко који новинар долази да прати седницу уживо, већ то чини од куће гледајући ТВ пренос. То, наравно, није професионално, јер многе ствари не чујете и не видите током преноса па вам промакну. Сувишно је и рећи да новинар мора да буде на лицу места.
Поред небриге за новинаре, у Лозници одборници још увек гласају традиционалном методом – подизањем руку које броји градски чиновник. На последњој седници примедба групе опозиционих одборника, била је да гласови нису добро избројани и то су поткрепили сликом, па су затражили измену записника.
Увођење електронског система, наравно, зависи од тежине градске касе и одлуке локалне самоуправе, користе се у свим већим градовима и општинама међу којима је и Димитровград који има нешто више од осам хиљада становника. Да ли ће наша градска власт одлучити да у догледно време уведе електронско гласање, или ће купити робота када буде произведен у Шапцу, видећемо. У сваком случају, ако може да научи да игра “Моравац”, може да научи и да броји подигнуте руке, ваљда неће грешити.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
