НАШИ СМО – Шлауф
Када сте прочитали наслов, шта вам је била прва асоцијација на шлауф? Можда на дечји реквизит незаобилазан у периоду који је пред нама, под условом да сте у могућности да породично летујете на мору, или барем на језеру или реци. Можда на младост и велику унутрашњу тракторску гуму на којој се спуштате Дрином од Кампа до шепачког моста где вас чека екипа на препуној плажи са босанске стране. Или, можда, на наслаге сала које су вам се обмотале око струка и од мишићних “плочица” на момачком стомаку направиле онај прави средовечни “пивски стомачић”, којег никако да се решите, иако се периодично упуштате у ригорозну дијету.
Некима је, сигурно, пао на памет и појас за спасавање, обавезан део бродске опреме о којем размишљате тек ако некуда запловите, или трајектом стижете до дестинације мало пре помињаног летовања. Признајте, увек би их у тим ситуацијама пребројавали и помислили да тих округлих црвено-белих појасева нема ни за десети део пловећих бића која верују да се неће баш њима десити неки нови ”Титаник”, далеко било. Како год, за животно време које трошимо, а које се не може надокнадити, свакако би нам свима добродошао један свеобухватни појас за спасавање из свеопштег лудила. Када би барем неко осмислио такав шлауф па да нас њиме отргне из таласа тог лудовања и пребаци на сигурно, на простор у којем би живот имао више смисла од обичног преживљавања и надања да ће се нешто само од себе десити и променити набоље. Ех, када би…
Протеклих дана се појавило нешто што би се могло замислити као трачак наде у виду Појаса Пресвете Богородице којег су грађани целивали у Храму Светог Саве. Непрегледне колоне верника сливале су се под свод богомоље на Врачару, људи су осетили потребу да тај тренутак духовне испуњености осете и доживе и све се одвијало достојанствено и у миру. Не улазећи у анализу расправе о томе колико има све то смисла у овом веку, да ли је и ово неки добро осмишљен “програм за широке масе”, црквени маркетинг, или потез власти да се пажња с великих државних проблема усмери на нешто што нема везе са дневном политиком, неоспорно се може закључити да се сви ти људи који су пришли чудотворном Богородичином појасу надају некаквом спасењу. Надају се бољем здрављу, потомству, бољем послу, или бољем друштвеном систему јер им, очигледно, од свега поменутог понешто недостаје.
Колико је ту вере, а колико сујеверја, тема је о којој се може расправљати, али то нека је свакоме од вас навољу. А да смо вешти да се у свакој ситуацији поделимо на “два голића”, уверили смо се и у овом случају, тако да су и мишљења различита. Ето, ако ће од тог парчета освештане тканине коју је већина добила и понела са собом кући као делић реликвије, свима њима бити боље, онда је то већ довољно оправдано. Као један општи успех у овом случају су управо те километарске колоне у којима су људи мирно, поштујући једни друге, стрпљиво чекали и корак по корак се примицали храму, а ваљда би тако требало бити и у било ком другом реду. Када, рецимо, стојите пред улазом на стадион, или на неко друго место, а тако би могло бити и у политичком супарништву. Ваљда смо заборавили како изгледа живот без сусретања с разним ликовима, онима одевеним у црно и с качкетима, наравно, црним, маскама преко лица, рукавицама које нису за плевљење цвећа, већ ојачане металним подлошкама које не одваљују само бубреге, или вилице, већ остављају горак укус нормалном човеку да тако нешто уопште постојии да се носи на улици без икакве контроле или, сачувај боже, процесуираног кажњавања.
Ако ћемо и о религији, па зар је нормално да некима живот омогућава у овој земљи све оно што се не помиње ни у једном загробном животу или, можда, њима од овог овдашњег раја бољи и не треба и све друго би им било пакао? Због свега тога спас нам је свима потребан, шлауф, макар прслук за спасавање, било шта јер ово што нас сада носи далеко је од људског и достојног. Такав један појас би нас могао сместити у нормалну земљу, не мора бити “дембелија”, али да у њој свако има барем своје парче мирног неба и слободе. Зар нам није вода дошла до грла? Бора Ђорђевић је то почетком осамдесетих опевао у песми “Побећи негде” – “Далеко, што даље, где не требају пилуле за спавање. Побећи негде, не умем да пливам, дајте ми појас за спасавање”. Можда, ипак, не треба нигде бежати, већ само бити упоран. Упорни побеђују.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
