КРУПАЊСКЕ СЕСТРЕ ЗА ПРИМЕР – Кад се хоће, све се може
Оне су сестре Оливера, Катарина и Наташа из Крупња, две су докторирале, две су официри, све три су биле вуковци у основној, одличне у средњој школи, а биле су и изврсни студенти и факултете завршиле у року. Неко би рекао да смо нас три само седеле и училе, али то уопште није тачно. Све време студија смо радиле са татом, бавиле смо се фотографијом и снимањем, морале смо мало да зарадимо за факултет, а током студија бавиле смо се фолклором, атлетиком, факултет јесте био главна ствар, али нису због тога трпела остала наша интересовања, каже Катарина
Њих су три. Оне су сестре Оливера, Катарина и Наташа из Крупња, а њихови родитељи Славко и Зорица Живановић немају никакав ”тајни” рецепт како им је све троје деце тако успешно, вредно, радно и одговорно.
Најстарија Оливера (32), од удаје Симић, прва је кренула стазом успеха и на неки начин била пример за две млађе сестре шта и како треба радити. Завршила је Учитељски факултет као један од најбољих студената, онда уписала мастер студије на Учитељском факултету у Београду, одсек математика, да би пре две године докторирала методику наставе математике. По завршетку мастера, почела је да ради у ОШ ”Боривоје Ж. Милојевић” у Крупњу где и данас предаје као и у крупањској Средњој школи. Живи у Крупњу, удата је и има двогодишњу ћеркицу Сташу.
– Мојим сестрама је можда једино било лакше што сам прва кренула овим путем па су имале некога ко је могао да их посаветује ако их шта занима. За то што смо постигле сигурно је важан био добар подстицај и мотивација родитеља, уз наше личне амбиције. Реално, могу да радим било где, на неком факултету, али ми је добро у Крупњу. Можемо бити некоме пример да из мале средине човек може да заврши високе школе, образује се и усавршава, ако има воље, амбиције и велику подршку породице – каже Оливера и додаје да су она и Катарина у својим областима објавиле већи број научних радова.
Ништа без подршке породице
Катарина је недавно докторирала, каже да је једино она једну годину била самофинансирајући студент, док је, као и сестре, све остало време студирања била на буџету, а све три су имале и одговарајуће стипендије. По завршетку средње школе одлучила се за полицијску академију, успешно је завршила међу три најбоља студента у генерацији и данас ради у МУП-у. Одмах је уписала мастер студије на новосадском Правном факултету, после пола године почела је да ради у Шапцу и две године до посла путовала из Крупња, а у међувремену је завршила мастер и уписала докторске студије на истом факултету где је недавно докторирала. Она је удата, остала је Живановић јер јој се и супруг Милан, инжињер електротехнике, исто презива и он јој је, каже, био огромна подршка као једанаестомесечни синчић Игњат.
– Неко би рекао да смо нас три само седеле и училе, али то уопште није тачно. Све време студија смо радиле са татом, бавиле смо се фотографијом и снимањем, морале смо мало да зарадимо за факултет, а током студија бавиле смо се фолклором, атлетиком, факултет јесте био главна ствар, али нису због тога трпела остала наша интересовања. Биле смо савесне и амбициозне. Зато је битно да радите оно што волите, да се бавите облашћу која вам лежи, а то треба да буде ствар избора. Када сам завршила академију, била сам међу три најбоља студента у генерацији. Највећу заслуга за све то имала је породица, подршка и разумевање, а сад нарочито од супруга који је био максимално посвећен и пожртвован док сам ја то све радила. Без те подршке породице тешко иде. Потребно је поставити здраве циљеве, да човек буде амбициозан, али да зна своје могућности и на препрекама не поклекне. Сваку препреку треба да гледа као изазов и да ће још више непредовати када је савлада – прича она и додаје – нема предаје и одустајања.
Када се човек нађе у области која му одговара, нема граница, наравно, важи она народна ”Без муке нема науке”, и ако сте вредни, радни, пожртвовани, све се може постићи, објашњава она.
– Не треба никоме наметати оно што неће. Када смо се уписивале на факултет, нас три смо имале слободу да идемо где желимо, имале смо све исти услов да морамо бити на буџету јер је тата сам радио као наставник. Између нас је по две године разлике по рођењу, али студентски по годину и по и у неком моменту смо све три биле на факултету. Данас је тешко финансирати једно дете студента, а камоли три. Ми смо као основци почеле да се бавимо фотографијом, помагале смо тати, а имале смо све три одговарајуће стипендије. Можда је нама двема најстарија сестра показала пут, имале смо добар пример да следимо и једна другој смо биле подршка – каже она.
Није важно одакле си већ чему тежиш
Најмлађа Наташа, била је у основној ђак генерације, у средњој “вуковац”, а онда се уписала на ДИФ у Новом Саду где је основне студије завршила као студент генерације. Онда је завршила мастер па се уписала на класу слушалаца за резервне војне старешине на Војној академији у Београду. Завршила је као најбољи студент у тој класи од девојака, а као трећа укупно, па је сада потпоручник у резерви. Од малена се бави атлетиком, била је на 400 и 800 метара друга у Србији и има око 130 медаља са атлетских такмичења. Бавила се и фолклором и освојила је дукат за коло у Добром потоку, на Столицама и Мачковом камену за “Дане међаша”, што никоме до сада није успело. Сада предаје физичко основцима у Крупњу, Красави и Дворској, а ради физичке активности са децом у вртићу. Мада је од све три сестре моћда и најсвестранија, нема намеру да испред имена дода др. Док се школовала, била је на буџету, у дому и имала универзитетску стипендију.
– Радим у школи као замена, имам само 30 одсто норме, а то је четири часа недељно. Када се колегиница врати, нећу ни имати посао. Жеља ми је да радим у Војсци Србије или у МУП-у, у Лозници или Шапцу. Предавала сам папире за војску више пута, било је неких разговора и о полицији, али ништа конкретно. Радим где и колико могу, надам се да ће бити одговарајућег посла за мене. Мој мото је рад, ред и дисциплина, на свим пољима и зато и желим да будем у војсци или полицији. Зашто смо нас три овакве, вероватно највеће заслуге припадају родитељима, подршци породице, али је доста утицала наша упорност и воља да успемо, колико смо сличне толико смо и различите, свака има неку своју област – каже Наташа која и данас трчи полумаратоне и трке на пет и десет хиљада метара, има лиценцу за атлетског тренера за основну категорију, и положила је за атлетског судију.
Оливера, Катарина и Наташа су три сестре које долазе из Крупња, не тако великог места, и потврђују да није важно одакле си већ чему тежиш, шта желиш и колико си спреман да радиш, учиш, жртвујеш се, хоћеш ли да напредујеш. Како рече једна од њих, када човек зна шта жели, реално сагледа своје способности и спреман је за велики рад, границе не постоје. Било би одлично и када би такви људи били препознати, одговарајуће вредновани и пружена им могућност да своје способности искажу у пуној мери на своју радост и општу корист. Оно што је неспорно јесте да су ретке породице са троје деце која су сва боља од бољег, таквих као што су Живановићи и њихове три грације.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
ФОТО-КОНКУРС – Мој најлепши Крупањ
НОВО – Преузмите бесплатну апликацију ЛН за iOS уређаје на App Store или бесплатну апликацију ЛН за андроид уређаје на Google Play продавници!
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
