НАШИ СМО – БОЉИ ДАНИ
Састали се ове године Први мај, Васкрс и Ђурђевдан, дани када се слави у породичном окружењу. Први мај поново смо провели крај роштиља, прасића на ражњу и уз гајбе пива. Српски радник је последњих петсто динара из џепа дао на иће и пиће годинама се држећи девизе “удри бригу на печење”, мада му никада није било горе. Његове колеге у Европи, којима је лоше али ипак вишеструко боље него њему, Дан рада искористиле су за демо
нстрације и тражење бољих услова. Васкрс је стигао да већини дотуче оно мало пара што је остало. Пуцала су јаја, лепо се (поново) јело и пило, а у малом мозгу куцало је упозорење да смо паре потрошили, а месец је тек почео. Славила се и слава, али све под сталним притиском сазнања да је општа беспарица и да је све то, код велике већине, далеко од оног некадашњег опуштеног и безбрижног празничног расположења. У све те дане умешао се и 4. мај, дан када је пре 33 године умро Јосип Броз Тито. Данас његово време изгледа нестварно лепо. Мада га не памте сви по добром, велика већина данас каже да су то били дани када се живело много боље. После запошљавања човек је само требало да иде на посао и поживи до пензије, знао је годинама унапред да ће плата бити 1. или 15, да може мирно да путује од Триглава до Ђевђелије, да заспи у парку, остави кућу откључану и не брине хоће ли му дете после школовања наћи посао. Без обзира на опречна мишљења о бравару, када се из нашег времена погледа у те дане не може се порећи да смо у проблему. Данас запослени човек не зна хоће ли посао имати и наредног месеца, ако је добио плату, нико му не гарантује да ће на време или уопште примити и следећу, ако је стекао пун радни стаж, не зна хоће ли у пензију јер му можда газда није годинама уплаћивао доприносе. Кад дете заврши факултет, десетке нису гарант радног места већ татина, мамина или његова партијска чланска карта, под условом да су “његови” на власти. Неизвесност је стални пратилац просечног, нормалног човека који не може ни да наслути шта му доноси сутрашњи дан. “Титино” време зато за многе који га памте и јесте време бољих дана. Ми који смо га мало закачили, а последње 33 године живимо у “занимљивим” временима у којима смо живећи на истом месту променили неколико држава, можемо само да питамо где смо потрошили те три деценије.
Некада се на овим просторима живело, сада се преживљава док нас политичари свих опција упорно уверавају да бољи живот за нашу децу, не нас, чека иза ћошка сада када смо предали Косово за шарену лажу звану датум и ЕУ. Празних прича смо се наслушали, али мене брине што нам се лако може десити да се за коју годину и садашњих дана сећамо као бољих. Изгледа немогуће, али није у земљи Србији. Дај, Боже, да грешим.
Т.М.С
