НАШИ СМО – Пожар
Протеклих месец и нешто више дана једна од најчешће помињаних речи у јавности свакако је реч пожар па је тако неизбежна и за наслов ове колумне. Било је варљивих и “врелих” лета још од оног 1968. године, али ово ће сигурно остати упамћено као једно од најтоплијих у скоријој историји. Да ли треба да се плашимо најава стручњака из области метеорологије да је ово лето, највероватније, тек почетак долазећих која ће доносити још више температуре, сазнаћемо за годину, или две, али да је нанизано дана са температурама које су се залепиле уз бројку 40 по Целзијусу то осећамо већ скоро два месеца. Оно чега је, такође, било скоро сваког претходног лета, па и овог, то су пожари.
Нажалост и они су се нанизали као да их је неко посејао, а да висока температура ваздуха и ватра иду под руку када крену да наносе велику муку најбоље су осетили протеклих дана ватрогасци, као и сви они који су се по Србији даноноћно борили против ватрених стихија. Не улазећи у анализирање ко је крив за пожаре, људски фактор, нека природна појава, или сплет других околности, немогуће је не запитати се оно основно – да ли се сви ми макар мало трудимо да овакве недаће спречимо, да ли слушамо савете да не палимо ватре по њивама и другде на отвореном простору и да ли они који су одговорни за гашење пожара имају добро организовано руководство, довољно опреме и адекватну заштиту? Да им једино храбрости не мањка то смо се уверили ових дана и на томе им треба честитати. Уз пожаре иду и друге “вреле” вести, али је необично то што су се оне најчешће бавиле неким другим дешавањима, а не ватрама, све док није “догорело до ноката”, те се морала потражити помоћ из Русије, а онда и од Европске уније покретањем њеног Механизма цивилне заштите.
У данима када је Делиблатска пешчара буктала, ватрогасци и волонтери су се последњим атомима снаге томе супротстављали, ми смо на телевизијама гледали како неки чудни ликови потписују баснословно вредне уговоре за улазак у ријалити програме, али и како политичари на плус 39 у сакоима обилазе неке делове Србије, састају се са грађанима, разговарају, нуде решења за скоро све проблеме и праве весеља испод шатора. Уз та народна весеља обавезан је и пратећи музички програм уз сценографију испуњену заставама и разним транспарентима. Скоро као у филмовима са лошом режијом. Да, у првих месец дана пожара исти ти политичари су нас обавештавали да је све под контролом, да имамо довољно људи и механизације, а онда се у другој половини августа неко, ипак, освестио и схватио да је помоћ и Србији потребна, баш као што је била неопходна Шпанији у коју су одлазили на испомоћ и наши ватрогасци. Најпре је из Русије стигао “иљушин”, а онда, после дан, или два, није изостала ни затражена помоћ Европе. Пожар у Пешчари се стишао прошлог викенда, таман да за то време ватрогасце обиђе и председник државе. Посета је преношена уживо па зато нема потребе да овде препричавамо како је то изгледало. Свако ко је гледао и слушао могао је да поверује, или својим очима и ушима, или неком другом у кога више верује него у себе самог.
Оно што сви прижељкујемо јесте киша, прва озбиљнија летња киша, па да нас бог види, а пожари посустану и устукну. Да предахну и ватрогасци, промене униформе и оштећену опрему, да ускоро добију и те хеликоптере које тренутно немају, а имају све друге и то најбоље. Ето, наместило се да баш те мање немају, иако се Србија, како рече председник, убраја у опремљеније у Европи по овој основи. Но, ближи нам се септембар, кажу да ће бити и он топао, а да ће се многима баш ових дана “пушити” из ушију, то нема дилеме. Школарци стартују од уторка, у пуном јеку су припреме, куповина књига, одеће, обуће, школског прибора… У новчаницима “пожар” због цена, а да не помињемо поскупљење горива и чињеницу да за хиљадарку можете купити тек неки милилитар више од четири литра. Колико год да вам возило троши, неопходно је пара “пун џак”, а како се до њих долази, знају сви они који их поштено зарађују. Неко у пекари, неко у фабрици, а неко гашењем пожара.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
