NAŠI SMO – Narod
Uprkos priči o jednakosti, ravnopravnosti, pravima i sličnim stvarima, nismo svi isti ljudi. Većina samo prolazi kroz život igrajući onako kako drugi sviraju. Problem je što se svirači često menjaju pa taman naučiš na jedan ritam, ‘ajd hvataj novi i opet se navikavaj. Igračima nije lako, pokušavaju da igraju i gunđaju, a i svirači se žale pa povremeno kao nude instrumente i stalno se upoređujući sa prethodnim “orkestrom” i njihovom “svirkom”.
Narod je taj koji igra, ne uvek zadovoljan muzičkom podlogom jer narodu ne možeš ugoditi. Ovih dana se naš šef orkestra baš ozbiljno požalio na taj svoj narod. Reče da se loše oseća što taj narod najvećim delom ne podržava reforme jer nema smisla da se radi ako narod nije za to, požali se, i bogami reče da nije “sasvim normalno” što nijednu subotu i nedelju nije imao slobodno, kao i da ceo svet vidi kako napredujemo, “samo kod nas ne vide”. Stvarno nije lako, razbi se čovek, leti tamo-vamo, razgovara, dogovara, posećuje, izjavljuje, a narod stalno nezadovoljan. Eto, je l’ bilo rečeno da će biti bolje od 2016. – jeste, a još nije prošla 2015, a plate i penzije su povećane, prosvetari i oni što rade po obdaništima dobiće po 7.000 dinara, TV pretplata neće biti 500 nego ne više od 150 dinara. Malo li je? Ali ‘ajde ugodi ti narodu. Moj komšija penzioner prvo je kukao što su mu smanjili penziju, a sad mu povećanje malo. Imao je 20.000 dinara, a sad će primiti 20.250, ej, pa šta bi bilo da nije dobio ni toliko. Zna li, mislim se, da neko radi za manju platu, neko radi i bez plate, a mnogo je i onih što uopšte nemaju posla. Mnogo smo ti mi nezgodni. Stalno nešto zakeramo i delimo se oko svega i svačega. Poslednji primer je tragedija u Parizu. Na društvenim mrežama planu rat. Na jednoj strani oni što na svoje profile kače zastavu Francuske, a na drugoj oni što počinju da licitiraju čije su žrtve veće. Prvi kao da su im Francuzi najbliži rod, omiljena pesma Marseljeza, a francuski drugi jezik, ono baš saosećaju, a realno većinu povukla fora sa trobojkom. Na drugoj strani oni što podsećaju na naša stradanja, egzodus iz Krajine, NATO bombardovanje, propali pokušaj da se Kosovo ugura u UNESKO i ulogu koju je Francuska imala u tome. Podsetiće i na svakodnevne žrtve u Siriji, pad ruskog aviona i da niko nije kačio njihove zastave na profile. I stvarno, nije bilo sve te svetske, a ni naše solidarnost kada su, samo dan pre Pariza, u dvostrukom samoubilačkom napadu u Bejrutu ubijene najmanje 43, a ranjeno više od 200 osoba. Nije bilo fejsa, jel? I svi jesu i nisu u pravu. Da se razumemo, svaka žrtva je velika, a oni što ginu su uglavnom obični ljudi koji ne odlučuju ko će biti bombardovan, i nije u redu vagati čija je tragedija veća. Opet, jesmo pretrpeli, i trpimo, nepravdu, a malo je onih koji su saosećali sa nama. Sad će neko reći da nije narod kriv, to političari vode državne politike, ali njih nisu izabrali i ne trpe ih vanzemaljci nego isti taj narod. Tema za polemisanje, a i tu smo imali specifičnu melodiju. U Francuskoj je bila trodnevna žalost, kod nas zvanično nije, ali je rečeno da zastave budu na pola koplja. Znači, država je žalila, ali nezvanično, bez dana žalosti. Inače, u Zakonu o zastavi i grbu Srbije piše “u dane žalosti svi državni organi, organi pokrajinske autonomije i lokalne samouprave i javne službe ističu državnu zastavu Srbije na pola koplja, odnosno jarbola”.
Narod ko narod gura dalje, igra kako mu se svira i misli da će mu neko drugi promeniti note. A hoćemo li igrati valcer, kolo ili nešto treće, zavisi od nas. I da, pošto smo pokazali da u nama još ima saosećanja mogli bismo ga usmeriti u ljude kraj nas jer, nažalost, ima onih kojima će mnogo značiti bar lepa reč i osmeh, a mi im ih ne dajemo smoreni predugom baladom koju živimo.
T.M.S
