НАШИ СМО – Врата

НАШИ СМО – Врата

Избори су расписани, очекујте госте. Ако вам већ нису били, сигурно ће доћи, нису стигли раније или ви, можда, нисте били код куће. Мени не долазе, ја сам сигурно на оном списку за избегавање. Међутим, чујем да је увелико кренуло, а и на друштвеним мрежама има све више клипова на тему: “Како сам их отерао”.  Има ту разних догодовштина, неки по свему судећи држе мобилни на готовс, а око на шпијунки, па ако је непозната тројка или двојка пред вратима или су Јеховини сведоци  или су партијски активисти. Сезона је за ове друге, а што рече један комшија – има их разних. Каже он,  неки се устручавају, види се да нису вични, док има и оних који се понашају као да су дошли да попишу струју. А како се Ви понашате, питам? Ја свима обећам, каже он. Па јесу ли Вам тражили да сликате листић? Нису, вели он, јер ја им дођем онако успут. Не треба ми ништа, а ни деца ми не живе овде. Нудили су ми превоз до бирачког места, а ја велим, немојте, децо, да се трошите, мени  је ту близу, волим да се прошетам, сретнем неког па се испричамо. Хоћете ли и тим Вашим пријатељима да препоручите да гласају за нас, питала ме једна мала, ја велим да хоћу. Њој мило, па нешто уписа на папир. После ми каже жена: “Срам те било, што лажеш децу, кад ти никад не гласаш?”. Шта фали, кажем ја њој, јел’ би било боље да сам рекао – ја не гласам, па после да ме убеђују како треба да гласам. У праву сте, кажем му ја, још би могли помислити да подржавате бојкот. Ето видите, каже он, то ми није пало на памет. А, ако дођу они који се залажу за бојкот, шта ћете њима рећи? Њима ћу рећи истину – ја не излазим на изборе и тачка. И њима ће бити мило, мислиће да сте њихов човек. Па јесте, каже он. Што да се расправљамо, њихов посао је да ме питају, моје право је да их лажем. Није ме брига ко су и чији су. Што да се офирам. Ови ће једном отићи, они ће доћи, можда ме запамте или сачувају свеске па после да имам проблема. Каквих Ви проблема можете да имате, па мало пре сте рекли да Вам ништа не треба. Ви сте пензионер, неће Вам нико укинути пензију. Неће мени, али имам  братаницу без посла. И Ви се плашите да би неко то могао да повеже, питам изненађена неочекиваним обртом у разговору. Мали је ово град, вели он.

Било ми је жао што нисмо раније прекинули разговор, остала бих у уверењу да се мој остарели саговорник забавља  надмудрујући партијске активисте. Можда бих и неку згоду из тог разговора препричала у друштву, а овако, отишла сам са грчем у стомаку. Човек који је обавио све своје послове и који не мора да полаже рачуне никоме, заправо се боји свих. Једни ће отићи, други ће  доћи, а братаница без посла. Шта је тек са онима који брину за свој посао и какво смо то друштво изградили ако је страх постао његова монета и мера достојанства.

Пар дана после тог сусрета, прочитам како је Повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности саопштио како му се обратио велики број грађана са тврдњама да активисти политичких странака располажу њиховим подацима. Није прецизирао о којим странкама је реч, али је упутио грађане да од тих странака званично затраже брисање подататака, а после тога и да поднесу тужбу суду. И још је понудио спремне обрасце на свом порталу. Галантно. И сад треба очекивати да ће грађани да отимају папире од страначких активиста испред својих врата да се увере какве податке имају о њима, а после ће  трчати у седиште странке да траже да све то што су незаконито прикупили, одмах обришу, а ако ови неће или се праве луди, да трче у суд и да их туже. Вау. Како се тога нико раније није сетио?  Још да је дато и неко упутство како се заштитити од капиларних  гласова и сликања гласачких листића, ето нама демократије. Не кажем да странке немају право да иду од врата до врата борећи се за сваки глас, све док је то на нивоу пристојности која не сме да пређе у застрашивање, чак ни у наговештају. Али, ако су грађани већ затражили заштиту од Повереника, да ли би било ишта нормалније од тога да Повереник обави оно што је саветовао грађанима. И, наравно, да му се у томе придружи и Заштитник грађана и свако други коме је у опису посла да штити слободну изборну вољу грађана.

Све нам пише у законима, ако нам је до закона. А, ако вам неко позвони на вратима ових дана, будите љубазни или будите маштовити као онај тип са поруком на вратима “Имамо корону”, или немојте отварати, ако имате слабе живце. А, ако имате грађанске куражи, питајте одкле вам подаци о мени и мојој породици. Баш ме интересује шта ће вам рећи. Узгред, имајте на уму и да је примање мита за гласање исто кривично дело као и нуђење.

 Немојте сутра да се жалите како сте морали. Ништа не морате. Кључ је у вашим рукама.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Култура

НАШИ СМО – Празник

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )