НАШИ СМО – Култура

НАШИ СМО – Култура

Чини се да су друштвене мреже једино место на којем се може изнети било каква критика, било кога и било чега, а да се за то не мора никоме подносити рачун. Пљунеш по нечему, направиш се паметнијим него што јеси, па шта буде. Још ако се неко упеца па крене да то подржава својим коментарима, да “лајкује” свако исписано слово, ето лажно створене слике о сопственој величини и личном значају. Политика је најтрошенија тема у оваквим ситуацијама, али међу критикама су и оне да нам је град “труо”, да је Лозница “рупа”, да нема довољно програма за забаву грађана и да је ниво културе спао испод сваке нуле. Има тога напретек, али свако ко се бави културом у нашој средини, сигуран сам да дели моје мишљење иза којег од прошлог петка стојим чвршће него раније – да културних прогама има напретек, али да нема НИВОА културе у људима и да се не одазивају позивима културних радника и не посећују манифестације или програмске садржаје у којима се држи до културе.

Тачно је и то да о укусима не треба расправљати јер неко сматра да је културни догађај ако дође певачица актуелна на београдским сплавовима и одржи наступ пред неколико стотина људи у кафани, али када дођете на концерт признатог ансамбла, какав је “Златни поток” из руске аутономне Републике Коми, који је прошле седмице у Вуковом дому културе имао наступ за памћење, а у сали није попуњена ни петина седишта, онда се запитате на које смо гране спали. Могло се чути да је пре овог концерта на једном другом програму сала била препуна и да је сваком посетиоцу речено за гостовање “Златног потока”, али џаба, тек педесетак људи уживало је у овом једночасовном и  врхунски изведеном наступу. После овога схватите да неке ни пушком није могуће натерати у Вуков дом културе (ето, и само име овог здања носи у себи ту реч) и поред тога што се улаз не наплаћује. Руку на срце, можда некада затаји и реклама организатора оваквих програма, о чему би требало да мисле када осмишљавају годишњи план рада и да међу ставке унесу и ону за рекламирање одређених садржаја, али је невероватно да публику треба вући за рукав да би дошла и на бесплатну представу. А то се баш десило и пред овај концерт. Запослени у Центру за културу (ево и овде чаробне речи) скоро молећиво питали су сваког посетиоца концерта да ли би погледао представу која ускоро гостује, али је тек понеки одговорио позитивно. Ни бесплатну улазницу не можеш честито да “утопиш” народу. Зашто? Бога питај.

Ово је један пример, а други се десио само пар сати раније, истог дана, када је у Тршићу требало обележити Међународни дан језика и писма. На овај дан, већ годинама, испред Вукове спомен-куће лознички гимназијалци одржавају програм указујући на значај очувања српској језика, културе и ћирилице, али, ето, овај пут су се такође припремили, мађутим, уобичајени програм је изостао. Не грешком или жељом организатора (Центар за културу), већ некога “одозго”, ко је у истом термину хтео да представи досадашње резултате НОКЦ “Вук Караџић”. Програм у Вуковом дворишту је одложен, а у улицканом објекту се причало о томе како смо први центар изузетности, како смо пример за друге градове и како ће сличних центара бити још двадесетак у Србији. Добро, де, морало је и то бити одрађено, али је неко морао да стави прст на чело и каже – Хајмо сви пред Вукову кућу да чујемо шта су деца припремила, да гости виде Вуково огњиште па ћемо после тога састанчити и планирати блиставу нам будућност. Да, али није ставио нико прст на чело. Деца су џаба вежбала рецитал, а најава за обележавање Дана језика остала је само да виси на билборду код појила. Пре годину дана објављен је текст у којем филмски и књижевни критичар Милан Влајчић, гостујући у Нишу, каже да култура у Србији представља “инцидент у хоризонту безнађа и коруптивне власти која је најгора у овом делу Европе”. Даље изјављује да “Она као да је непотребна. Као да је оно што се дешава у култури самородно, па шта испадне. Међутим, култура је кључни темељ сваког озбиљног друштва. Ми смо били озбиљно друштво и сада је питање како да повратимо те темеље и како да се ишчупамо из рушења свих културних стандарда”.

Не бих додао ништа после ових речи осим да треба ставити прст на чело.

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Празник

НАШИ СМО – Контузија

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )