fbpx

ЖИВОТ У ДОЛИНИ ЈАДРА - Рудник није бања

Укупно су у поступку исељења 62 домаћинства, а цене откупа су у јавности надуване и штетне по нас који живимо у зони посебне намене одакле треба да се селим, каже Раде Филиповић, мештанин Горњих Недељица. Тражили смо да се у зони утицаја наведе и обавеза инвеститора да гарантује безбедност за здравље људи и животиња као и здравствену исправност пољопривредних производа уз мере обештећења, што није прихваћено, каже он. Питано је и шта ће бити са прашином, буком, испаравањем, да ли ће бити здрава земља, немају одговоре, прича Златко Кокановић уз оцену да ако дође рудник, “нема овде живота”

Када се у ово доба године види долина Јадра, тек олистало дрвеће, процветале воћке, њиве, овце по ливадама, јастреб како језди изнад шумарка, тешко се може замислити да би тај пејзаж требало да замени рудник, постројење за прераду руде, тешка механизација, бука и прашина. Да то није немогуће, указују дворишта “ограђена” црвено-белом траком, натписи “приватан посед, и куће без крова, са скинутим и уредно попакованим црепом поред њих. Ово је долина у којој је нађен светски познати јединствени минерал јадарит, назван по њој који ће, изгледа, заувек променити рељеф њеног најлепшег дела.

Неко се спрема за последњу сетву после које ће заувек отићи одавде, неко се већ спаковао, а неко се нада и бори да рудник никада не дође. Један од оних који се налазе у зони будућег рудника због чега мора мењати адресу је Раде Филиповић, законски заступник Удружења грађана "Центар за развој - Јадар". Како каже, тренутно се откупљују земљиште и домаћинства, односно комплетна непокретна имовина у границама зоне посебне намене за рудник и индустријску прераду која је установљена одлуком Владе Србије на површини од око 300 хектара. Захвата катастарске општине Горње Недељице и Слатина, а обухвата та насељена места и Брезјак.

- Укупно су у поступку 62 домаћинства и сва су у некој фази разговора са компанијом. Што се тиче људи у зони посебне намене, они, пре свега, имају пословну понуду, и то нема везе да ли су за или против рудника. Велика већина не би се, сматрам, изјаснила ни за ни против јер нису квалитетно информисани да би могли имати став. Иначе, цене откупа су у јавности надуване, неистините и штетне по нас који живимо у зони посебне намене одакле треба да се селим. Они који нису у зони кажу нам да ћемо се обогатити, а они ће испаштасти тиме што је постојати штетан утицај рудника. Испаде да смо профитери, а сви су заборавили да није једноставно 50, 60 година градити једно домаћинство, прилагодити га свом животу и одједном све напустити, кренути у велики ризик за одрживост. То јавност не интересује - прича Филиповић који, откад зна за себе, живи на садашњој локацији.

Како ће се живети поред рудника?

Он каже је у преговорима који су трајали око две године, “Рио Сава”, преко својих представника, посебно промовисала начело “пуног ефекта заменске вредности”, у преводу - све ово исто, само ново, на новој локацији. Управо је та вредност значајно умањена психолошким “елдорадо” ефектом скока цена некретнина на локалном тржишту, на шта смо их у преговорима упозоравали, каже и додаје да су оштећени и по њиховим полазним принципима као и што је њихов предлог био да цена квадрата стана у новоградњи буде мера стамбеног квадрата у селима. По селима су и агенције за промет некретнина тражиле некретнине за продају и тиме додатно дизале цену. Тако је укупно интересовање штетило и купцима, односно нама и продавцима, јер је удаљило психо-цену од реално оствариве, објашњава стање.

- Говорио сам на састанцима мештана са “Рио Савом” да се нама проблем прави на усвајању Просторног плана да је требало све примедбе тада да поднесемо. Као удружење смо поднели девет примедаба, а обрађивач је позитивно одговорио само на једну - да се у План уврсти изградња моста на Јадру срушеног у поплави 2014. чиме би се повезало осам села. Кључна је била примедба која се тиче људи који живе у зони утицаја, ако му узмеш обрадиву земљу, од чега ће он да живи, да ли је урађена студија шта ће и како ће се живети на овом терену од момента отварања рудника и фабрике. Одговора до данас нема. Већина питања је преко медија погрешно упућено “Рио Тинту” јер су она углавном за државу. “Рудник није бања”, каже један мој комшија. Утицаја ће сигурно бити, каквих - то не знају ни они. Студија о утицају на животну средину још није готова, а она треба да каже прецизно где су “црвене линије”. Себе у пресељају видим не много далеко одавде и, као и остали грађани, чекам одговор где је “црвена линија” да се не бих два пута селио. Тражили смо да се у зони утицаја наведе и обавеза инвеститора да гарантује безбедност за здравље људи и животиња као и здравствену исправност пољопривредних производа уз мере обештећења. То није прихваћемо уз образложење да су обавезе инвеститора предмет посебних процедура и уговора које он спроводи и склапа са државним органима, а не Просторног плана. Кад јесте тако, зашто не дођу и кажу грађанима за шта они гарантују, шта ће бити потписано, да се, ако нешто није у реду, обратимо њима. Тако би се прекинула сва ова дангуба јер људи на основу лоших информација верују у нешто нереално - објашњава он.

Филиповић мисли да ће рудник бити отворен јер се говори о огромној вредности рудног тела, да држава има све у својим рукама и да се у целој овој “еколошкој побуни” локално становништво са правом брине. Мисли да је сада време да се прича о расподели рудне ренте, о привилегијама које би села око рудника требало да имају. Сматра да, ако рудна рента буде седам одсто, бар пола треба да остане овим селима, али да ће се, уколико тај предлог не буде имао ко да легитимише, паре трошити негде другде, а у долини Јадра ће се отворити “рупа” која ће сигурно “у некој мери” донети штетни утицај.

- Не верујем да рудника неће бити, али не би требало дозволити да се 350  хектара најбоље обрадиве земље претвори у депонију. Цео предео од пољопривредног постаје индустријски и важно је од чега ће се живети около рудника - каже Филиповић.

Нема овде живота

Златко Кокановић, потпредседник Удружења грађана “Не дамо Јадар”, заједно са братом обрађује четрдесетак хектара земље. Има тридесетак грла крупне стоке и предају “Имлеку” годишње око сто тона млека. Већи део земље коју обрађују узимају под закуп и у кругу је рудника.

- Отварањем рудника остајемо без тих прихода, кућа је ван зоне, али је земља на месту потенцијалног рудника. Већ две парцеле које сам засејао уз њихову сагласност људи су у међувремену продали, за једну је штета плаћена за другу ћу видети. Рудник ме директно оставља без услова да радим као до сада. По занимању сам ветеринарски техничар тако да су и та моја струка и пољопривредна производња под утицајем рудника и неку будућност не видим. Поред свега тога проблем је што је једно 500-600 метара од моје куће предвиђена главна прерада, постројење где ће се хиљаде тона чврстог стенског материјала дробити. Према подацима “Рио Тинта”, користиће се 320.000 тона сумпорне киселине годишње, дневно је то 875 тона, тражили су водне услове на 120 литара воде у секунди из алувијона Дрине, користиће близу 10.000 кубних метара гаса на сат за сушење, а поднели су захтеве за два далековода 110 киловолти, треба им снага од 60 до 80 мегавати. Раде пут, пругу тако да мењају комплетно окружење.  На моје питање како ће наша општина изгледати за десет година, одговор директорке компаније “Рио Сава” Весне Продановић је - драстично измењена. Перспективе немам, борим се да буде како је било. Питано је и шта ће бити са прашином, буком, испаравањем, да ли ће бити здрава земља, немају одговоре. На конкретна питања не добијам конкрене одговоре - прича он уз оцену да ако дође рудник, “нема овде живота”.

Каже да има петоро деце, његов брат двоје, а у њиховом сокаку на 800 метара је тридесет троје малолетне деце, сви су на линији рудника, а све комшије имају обрадиву земљу у његовом кругу. Сви су мање или више угрожени и он очекује да рудника ипак неће бити.

- Када би се све радило по закону и од државе поштовала правила, рудник никада не би могао бити. Они  имају подршку државе и локалне самоуправе. Из њихове студије се види да су овде угрожена 22 села, 17 лозничких и шест из крупањске општине, односно 19.500 становника, у Просторном плану пише директан утицај рудника на 2.030 хектара и 69 ари. На питање шта је вредније рудна рента или ти људи, ни од кога нисмо добили одговор и нећемо. Најважније је питање да ли ће моћи да се живи овде ако буде рудника. У нашем крају смо имали Столице, Зајачу, “Вискозу” и не треба нам четврта еколошка бомба - каже Кокановић.

Пролеће кити долину Јадра најлепшим бојама, а евентуални долазак рудника неповратно ће променити не само крајолик, него и начин живота у овом крају. Уз све мере које се обећавају на заштити животне средине, све оно што уверавају да ће учинити и држава и инвеститор, слика ће дефинитивно бити другачија. Катастрофална, као што једни тврде, или много боља што кажу други, показаће време. Сигурно је једно, као што рече мештанин, “рудник није бања”. Шта јесте, видеће мештани села у долине Јадра, али не само они.

Просторни план

Одговарајућом уредбом Влада Србије утврдила је Просторни план подручја посебне намене за реализацију пројекта експлоатације и прераде минерала јадарит - “Јадар", објављено је 13. марта прошле године у Службеном гласнику. Тај документ је плански основ за развој рудника, индустријског постројења и неопходне инфраструктуре, као и за заштиту, коришћење и уређење простора посебне намене “Јадар”, а у Лозници је био на јавном увиду од 25. новембра до 24. децембра 2019. године. На територији Лознице и Крупња подручје просторног плана заузима 293,9 квадратних километара, а у оквиру њега налазе се делом или у целости четири заштићена подручја од којих је најзначајније Тршић - Троноша. Само лежиште јадарита лоцирано је у долини реке на пољопривредном земљишту, а минерал је на дубини од 100 до 720 метара. Према овом документу, зона рударства простираће се на 854,8 хектара, производно-индустријска на 646,5 хектара, док ће за депоновање индустријског отпада, изградњу приступних саобраћајница и пратеће инфраструктуре бити коришћено 358,5 хектара. За потребе развоја пројекта "Јадар" предвиђа се откуп земљишта и непокретности и пресељење домаћинстава из обухвата комплекса посебне намене.

Јадарит

Подсетимо, лежишта литијум-бората светске класе компанија “Рио Тинто” открила је код Лознице 2004. године. Садржи јадарит, нови јединствени минерал литијум-натријум-боросиликат који је пронађен једино у Србији. Приликом једне од посета Лозници, председница Владе Ана Брнабић оценила је да “Јадар” има огроман потенцијал, не само за Лозницу и регион, него за целу Србију. Неки тако не мисле па су од октобра прошле године почели протести против отварања рудника.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – Две трећине новозаражених у Шапцу

У ЧАСТ МИЛОША ЋИРКОВИЋА - Откривен споменик шумару, хероју с Космета

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (1 Коментар)

ВУК КАРАКЛИЋ - ИГРАЧ, КОРЕОГРАФ И КРОЈАЧ - Пола века у свом “Караџићу”

Караклић је активно играо дуже од две деценије, двадесет и нешто година је кореограф, а и сада игра наступајући са ветеранима “Караџића”. Како процењује, више од две хиљаде људи научио је да играју наше народне игре. Као кројач по струци, недавно је скројио и сашио скоро 50 народних јадарских ношњи

Укупно 48 народних, јадарских ношњи, које је недавно Туристичка организација града Лознице поклонила КУД “Караџић”, скројио је и сашио Вук Караклић, човек који је пола века члан једног од наших најстаријих културно-уметничких друштава. Да сваки шав, бод и вез буду на правом месту, постарао се онај који је одличан познавалац не само изгледа ношњи, већ и игре и шивења јер је живот удесио да у свакој од тих области има вишедеценијско искуство које обилато користи.

Караклић прецизно каже да је после средње школе из Севојна у Лозницу дошао 16. августа 1972. године, а праг КУД “Караџић'' прекорачио је дан касније. Откако је дошао, до данас није напуштао Друштво које му је донело много лепог у животу и коме је подарио најлепше године.

- У Севојну сам играо и пре доласка у “Караџић'' у коме сам ево већ пет деценија. Играо сам дуже од двадесет година као активан играч, а играм и сада, али са ветеранима. После сам прешао да водим први ансамбл и да радим кореографије, ево већ двадесет и нешто година. Тренутно сам координатор фолклорног дела и водим једну дечју групу у ОШ “Кадињача”, али је то при “Караџићу''. У “Караџић”сам стигао у златно доба Друштва када се много путовало и наступало. Гостовали смо по Европи и СССР-у по неколико пута, у Алжиру смо наступали 1976, а пет године касније стигли до далеке Аустралије, да бих на крају 2008. први ансамбл одвео у Јапан. Та путовања су била посебни доживљаји, није било лако стићи до Аустралије, на други крај света, где смо били можда треће друштво из СФРЈ које је тамо отишло, а мислим да смо у Јапану били четврто друштво са ових простора. Нема где нисмо стигли, једино нисмо гостовали у Америци - прича сећајући се тих успомена Караклић који је најстарији члан Друштва по непрекидном стажу у ''Караџићу''.

Према његовим речима, радио је са децом у свим околним лозничким селима па и даље од њих, Коренити, Белој Цркви, Завлаци, Брасини, Борини, Брањеву у РС, учећи их народним играма, а многа од њих су касније дошла у “Караџић”. Како процењује, више од две хиљаде људи научио је да играју наше народне игре. По струци је кројач и радио је у конфекцији “Мода”, а онда почео да шије и ношње. Тиме се дуго бави, раније због других обавеза није томе могао више да се посвети, али је последњих десетак година опет активнији, а своју вештину показао је сада при изради нових 48 ношњи што је био велики и захтеван посао.

- Покушавају људи да шију ношње, али је потребно добро их познавати да би биле урађене на ваљан начин. Сваки град, свако село има неке своје детаље. Како изгледа јадарска, сам знао, али сам ипак ишао у Музеј Јадра да је видим како би сваки детаљ био урађен на веран и одговарајући начин. Код овог поклона Туристичке сам све кројио и урадио, а жене су везле. женска ношња увек је била захтевнија за израду, има више детаља, украса, а где има много веза, то односи пуно времена. За једну комплетну јадарску ношњу треба да се ради једно седам дана. Иначе, за “Караџић'' сам и раније радио - поправке, преправке, што треба сашијем, одржавам постојећу јер је набавка нове ношње веома скупа, око 300 евра је ношња за одрасле - каже, а на питање има ли ко да га једнога дана наследи у том послу, каже да за шивење нема, док за фолклорну секцију има много младих талентованих играча.

Објашњава да свака кореографија тражи комплетну ношњу из краја из кога потичу игре, за опремање комплетног ансамбла, треба најмање десет хиљада евра. То су велике паре, али мисли да не би било лоше када би се добила подршка па годишње најмање 600.000 динара одвајало за ношње како би се за неколико година сва обновила за више различитих кореографија, каже човек који је за пола века са својим “Караџићем'' прошао много тога. Криво му је што се корона појавила баш прошле године када је Друштво требало да обележи 170 година постојања. Нада се да ће и то проћи па да ће “Караџић'' ускоро поново наступати пред публиком, играчи које је он научио корацима, али и сам Караклић са колегама из групе ветерана, оних који у ногама имају безброј наступа на позорницама широм Србије, бивше Југе, али и широм Европе па и ван њених граница.

Т.М.С.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

КИКАНОВИЋ ИСТРЧАО ЈОШ ЈЕДАН МАРАТОН – Трчао за Дарију из Звечана

ДРАГОСЛАВ ВУЈИЋ И ЊЕГОВИ ПРОНАЛАСЦИ - Идеје долазе саме

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (2 Коментари)

СРЕСКЕ КУЋЕ ЛОЗНИЧКЕ - Године пролазе а сећања и даље трају

Стара двоспратница на углу Карађорђеве и Учитељске улице, једна је од преосталих зграда за вишепородично становање која подсећа на време када се Лозница развијала, варошицу која је после Другог светског рата корачала напред захваљујући, пре свега, изградњи “Вискозе”. Фабрика није преживела, али њена вршњакиња, некада доминантни објекат у низу среских кућа, још увек одолева

Озбиљне године ове грађевине, са чијих прозора данас поглед пуца ка најмањем кружном току у граду и модерној бензинској пумпи, открива њена жута фасада, одавно зрела за освежавање. Један од њених станара каже да нема воље за било каква улагања и да се нада ваљаном инвеститору који би је претворио у већи и модернији објекат, са парним грејањем.

- Ложења нам је већ преко главе, а у годинама смо када није лако донети дрва на други спрат. Ипак, ниједна нова зграда не би имала оно што ова има, а то су историја и приче о људима и догађајима из овог дела града познатог као “среске куће” - каже Мирослав Мајкић, један од станара зграде.

Радо је прихватио да нас причом проведе кроз минуле године и подсети на неке своје комшије с Мераје.

Од старијих је чуо да је зграда сазидана 1952. године, а он се у њу доселио с породицом из Уба четири године касније и ту провео шест и по деценија.

- На овом ћошку сам од 1956. и то је било централно место среских кућа. Старија од ове зграде је кућа поред ње, у којој се сада налази удружење ловаца, а где је некада био стан среског начелника. Са друге стране, у наставку Учитељске улице, било је у низу још пет кућа. Биле су идентичне а данас је само прва остала у аутентичном облику, док су остале дограђиване или претворене у зграде. Среске куће су се простирале до Улице Жикице Јовановића, а иза наше зграде и тих пет кућа постоји и данас такозвана барака, која је измалтерисана и у којој је пет или шест станова. Број деце која су овде продефиловала у протеклим деценијама је већи од 70 и ја сам планирао да организујем скуп свих  становника среских кућа чим прилике то дозволе. То су људи рођени од 1942. до 2002. године - прича наш саговорник показујући старе црно-беле фотографије на којима су управо неки од њих.

Баш те фотографије однедавно је почео да поставља на фејсбук. Све их је сам снимио и израдио, уз сваку има детаљну причу, а изненадило га је толико интересовање људи за њих.

 - Гомила црно-белих негатива тек чека свој ред. Био сам наставник физичког, један од оснивача кошаркашког клуба, а из хобија сам се бавио фотографијом. Завршио сам више курсева и био члан фото-секција, од гимназијске, преко војничке, до низа омладинских радних акција. Данас ме те фотографије враћају у младост, али посебно ме радују снимци на којима се виде људи и живот у среским кућама. У мојој згради су четири стана, вероватно прављена за лекаре, као кадровски објекат. Тада су зидане зграде за општинске службенике и у свакој су били већи и мањи станови. Мој стан је око 50 квадрата, а до њега је мањи од 30. Мислим да је он био предвиђен за ординацију. Није то било за приватну праксу, већ наменски смишљено да лекар у близини стана има где да прегледа пацијенте. Иначе, када смо се доселили, овде су живели зубари, учитељи и други службеници. Мој отац је био познати трговац, а у свакој од пет суседних кућа живеле су по две породице, углавном образовани људи. Није било воде и купатила па су се сви снабдевали са чесме у дворишту зграде или на Тешића чесми, на углу Учитељске и Жикице Јовановића. Претеча веш-машине био је лонац за откувавање и корито крај чесме - присећа се наш саговорник.

Додаје да се строго поштовао кућни ред, одмор је био од три до пет и у том периоду није смела ни мува да се чује, као и увече после девет. Друштво из среских кућа почело је да се осипа када су кренули откупи кућа и станова. Смањивао се и број деце, а када су ловци добили свој објекат, ни у тој кући више није било станара. Некада је улица према општини била под калдрмом, а од десетак кућа с леве стране ниједна више не постоји. Ту су сада зграде и нови станари. Да ли ће и они имати неке своје хероје, показаће време, али староседеоци из среских кућа још увек добро памте и радо причају о учитељу Николи Полићу, најбољем стрелцу из праћке, или о легендарном возачу Јовану Јоци Миладиновићу, добитнику многобројних признања и награда од стране произвођача аутобуса због рекордног броја пређених километара без икаквих интервенција, човеку који није користио годишње одморе због бојазни да ће се нешто десити његовом љубимцу у туђим рукама. Аутобус су му звали “апотека” јер је супруга Ема редовно прала пресвлаке. Сећаће се и Радоњића, Танасијевића, Рељића, Симића, Ивановића, као и многих других комшија са Мераје, а неки од њих могу се видети још само на Мајкићевој фејсбук страници у албуму “Среске куће”.

С. Пајић

Среска кућа данас

Изградња бензинске пумпе на Мераји 1969. године

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЖИВОТ ПОБЕЂУЈЕ– Христос васкрсе!

ФУТСАЛ: БАРАЖ ЗА ПОПУНУ ПРВЕ ЛИГЕ – Лозница у највишем рангу

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

Напишите коментар (1 Коментар)

ДОЖИВЉАЈИ ЈЕДНОГ ТАПЕТАРА - Полован кревет као стара шкриња

Преправке старог намештаја за већину представљају само начин да од половног добију нови кревет или фотељу за које их везују успомене или само навика, али су ретки они који пре него што однесу предмете на поправку, загледају шта се скрива у њиховим ћошковима и завученим деловима. Те тајне често открије тек тапетар, попут Александра Јевтићa, када засуче рукаве и крене у акцију

По струци ауто-механичар, Александар Јевтић (33) из Новог Села, сплетом околности, уместо гедора, окастих и виљушкастих кључева, боравка у каналу или испод дизалице за возила, најчешће користи хефталицу, мебл-штофове, нитне, конац, скај и кожу, а уместо да мења филтер уља или ради генералку на мотору неког возила, он пресвлачи старе столице, фотеље и кревете, стварајући од исхабаног нов и употребљив намештај. У тајне тапетарског посла ушао је пре осам година, из хобија, а сада заједно са супругом Маријаном већи део слободног времена проводи у преправкама двоседа, кауча или брачних кревета. Посао није једноставан, али, како каже, доноси и много “узбуђења”, пре свега у тренутку када у рубовима, између рукохвата и дела за седење пронађе стари новчић, есцајг или школски лењир.

- Да, тада половни намештај постаје права шкриња заборављених или загубљених предмета. Тапетарске послове обављам код куће, помаже ми супруга, а пошто није ништа ново да наш народ тешко саставља крај с крајем, тако и не чуди да често имамо пуне руке посла. Многи поправљају оно што имају јер немају новаца за ново. Ређе правим нов лежај, највише су то репарације старог. Мој задатак је да све то изгледа поново као ново - објашњава наш саговорник.

Каже да се најчешће поправљају кревети, двоседи и троседи на развлачење, који су и најпрактичнији за мање просторије, али доносе муштерије и фотеље и старе столице.

- Недавно смо обновили столицу стару преко сто година за коју је власница била емотивно везана, а и у другим случајевима већином је то намештај стар више од две деценије, на којем су одрасле барем две генерације. Е, када се све то растави и опара мебл-штоф, свашта може да се нађе унутра. Најчешће су то кованице, мада сам проналазио и дечје играчке, ножеве, укоснице, лењир, чешаљ, рачуне из радњи, цигарете, упаљаче, избледеле спискове за набавку, па чак и чауре. Све је то већ поприлично старо а једна кованица југословенског динара била је из 1965. године - детаљан је Јевтић.

Додаје, док је за некога стари намештај само обично смеће, за њега то није тако. Сваки комад за њега је нови изазов да га поново оживи и да од њега направи корисну и лепу ствар. Тапетарски посао му је задовољство, мада помаже и да појача кућни буџет.

- Кроз тапетарски занат супруга и ја испољавамо и део своје креативности јер да би нека столица поново изгледала као нова, потребно је доста труда, као и око лежаја на којем је поцепан штоф или покидане опруге. На крају, све то треба да задовољи власнике који су и пожелели да удахну нови живот свом намештају - поручује Александар Јевтић.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Овца ојагњила шесторке

НАСТАВА У ШКОЛАМА - Ако не може на даљину, може у школи

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЗАГОРКА РАДНИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ – Прославила стоти рођендан

Када је човек види онако витку како носи нарамак дрва уз степенице, па хитро, ко зна колико хиљада пута поновљеним покретима, вешто наложи ватру, тешко би помислио да је иза ње, Загорке Раднић из Грнчаре десет деценија живота. Е, баш тачно један век она је уз своје најближе обележила данас у свом селу и на две рођенданске торте угасила два броја сто, без по муке. Наздравила је уз једну чашицу љуте, онда мало и засузила ганута пажњом своје деце, унука, праунука и чукунунука, а ко и не би.

Њени ближњи кажу да је Загорка прави ’’змај’’. Показују на куће у долини, удаљене од њене пар стотина метара и кажу да она очас посла оде тамо, обиђе своја три сина, а уколико им нешто затреба није јој тешко ни да се врати кући па да им то и однесе.

- Јесте напунила сам сто година, могу рећи да сам углавном здрава једино не видим баш најбоље и издао ме слух. Некад ме мало заболи глава, али ставим облоге и прође. Радим све што могу, и дан данас наложим не само ватру, него и нацепам дрва, могу да бринем сама о себи и само се молим Богу да сам здрава док сам жива и да могу да се крећем. Бог ми је дао да живим оволико, трудила сам се да живим поштено, помогла сам коме год сам могла. Имам шесторо деце и сви су живи, здрави и паметни, слушају ме сви, све снаје су ми добре, унуци, ма сви су такви и мени је баш лепо – прича она као да није на плећима пренела стотину лета.

Њен глас је јасан, гласан, збори без замуцкивања, бистре су јој мисли, а казује да је откако ’’зна за себе’’ увек радила и све што је могла мушка глава могла је и она. Удала се у деветнаестој, а последњих четврт века је удовица. Воли људе, децу, животиње, понекад, кажу укућани запали цигару и неуморна је, као да није свет угледала три године по завршетку Великог рата, а то је баш давно било.

- Честитају ми данас и кажу да живим још сто година, поп ми је рекао да ћу живети 150 и сад се бојим да не останем стварно толико, много је, много – каже Загорка, а њени ближњи кажу јој ’’још 105, па опет’’.

Она има пет синова, једну ћерку, 11 унучића, 16 праунучади и петоро чукунунука, а укупно их је са снајама и зетовима више од 50, читава мала војска. Унук Драган Раднић каже да је невероватно имати баку од стотину лета и да би, да није ове короне, на рођендан позвали цело село и направили велико весеље, а овако су то морали да сведу на мању прославу, али сто година је сто година. Њен син Милутин, има 81 годину, каже да су Загорку увек сви слушали и лепо се слагали, а он има две ћерке, четворо унучади и двоје праунучади. Кажу да она није имала лак живот, муж јој је био зидар, углавном стално на терену па је остајала сама и бринула о кући и деци.

- Цео живот је била врсна домаћица, а од ње и данас има шта да се научи. Многе од нас су од ње научиле да плету и штрикају као и много других корисних ствари. Желимо јој да буде што дуже са нама јер нам ње никада није доста – каже унука Рада Михаиловић.

Бака Загорки не смета што је у центру пажње, а сви око ње труде се да јој угоде. Она мало седне на кревет, па изађе на заједничко фотографисање, а онда на молбу да буде фотографисана док цепа дрва легано оде иза куће. Узме секиру са обе руке, постави цепаницу на пањ, замахне мушки и мада, како каже, ’’не види баш најбоље’’ прецизно је расцепи на пола. Једна, друга, цепаница, трећа, дрво остане на секири, а она га зачас окрене на ’’ушице’’ и трас. Један од синова каже немој више, а она би могла још.

- Сваки дан то ради. Исцепамо јој дрва, али она воли да буду ситнија па их још нацепа сама– кажу њени, а Загорка се није, чини се, ни задихала.

Гледајући њу како се креће и говори, помисли човек да и није неко чудо доживети стоту. Истовремено се мало посрами кад се сети да му је било нешто тешко да уради, да негде даље отпешачи, или уради неки физички посао, а овој мајци, баки, прабаки и чукунбаки није да у стотој сама наложи ватру, или цепа дрва, иако има ко да је одмени. Нема рецепт за дуг век, мада вели да је волела домаћи сир и бели мрс и да је јела ’’не куповно, само ја што спремим’’, а савет је - Да доживите сто година радите оно што можете, па ко дочека, дочека.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...  

ФУДБАЛ , ПРВА ЛИГА СРБИЈЕ: ЛОЗНИЦА – ДУБОЧИЦА 7:0 - Прегазили Дубочицу

ЛН У ЦРВЕНОЈ ЗОНИ – Од доброг до страшног зачас

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Овца ојагњила шесторке

У домаћинству Милутина Бабаља из Бање Ковиљаче једна овца ојагњила је шесторо јагњади што је право мало чудо. То се догодило у четвртак док је домаћин био на путу, а о несвакидашњем догађају Милитина је обавестила супруга.

- Позвала ме је телефоном и рекла да је једна овца почела да се јагњи, онда да тренутно лиже два јагњета, па је рекла, сачекај ево га и треће, да би остала без текста када се појавило и четврто. Стизали су као на траци док их није свет угледало свих шесторо. Нажалост, једно, оно најмање које је прво рођено, наредног дана је угинуло, а остали су добро. Од тих петоро један је овнић, а остало су женке. Сада је борба да их све отхранимо и верујем да ћемо успети. Ова овца се јагњила до сада два пута и оба су биле двојке, а сада нас је баш изненадила – прича Милутин док показује малену црну петорку.

Он овце гаји од 2018. и тренутно има 74 овце, три овна, а немирних јагањаца је између 60,70, колико тачно не зна јер још није успео да их све прецизно и преброји. Према његовим речима, то је романовска овца, руска која која се јагњи два пута годишње и позната је по томе што на свет доноси више јагањаца.

- Чуо сам да их буде три, четири, па и пет, али махом не преживљавају. За шесторке нисам, а ветеринар који се тим послом бави тридесетак година каже да није чуо за овакав случај. Најисплативије је и најбоље када овца ојагњи два јагњета јер онда немате никакву муку ни проблем. Са два, па и три јагњета она се сама избори, може да их храни док све више од тога мора да се прехрањује на два сата тако да сада имам додатни посао, али не пада ми тешко. Иначе, ове овце се махом саме јагње и то углавном ноћу,  реткост је да се то догоди преко дана, јер се буквално крију – прича власник који вози камион у Словенији, а воли животиње и има намеру да се у будућности посвети сточарству, због чега је и основао ову мини фарму.

Како каже, пошто не живи на селу нема услова да пусти овце на пашу, већ су оне стално у штали, па их храни ујутру и увече. Купује сву храну која је разнолика од сена, детелине, сојишта, силаже, концентрата, прекрупе и осталог што треба како би животињама обезбедио све потребне витамине.  Има доста посла око оваца, али он то воли.  Од 7. јануара су овце почеле да се јагње и за месец дана ојагњило се њих око 40, што је велики  број  јагањаца па је стадо све бројније.

- Кажу да овца, ако ојагњи два пута годишње по два јагњета, са прва два се покрије трошкове исхране за годину, а друга два су чиста зарада, што у овом моменту није тако. Математика је за сада лоша, не иде наруку сточарима, односно пољопривредницима, али ћу се потрудити да се овим бавим и надам се да ће ситуација кренути како треба – каже Бабаљ који има пун тор оваца и јагањаца, али и овцу која је ојагњила шесторке, што се у овом крају не памти.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАСТАВА У ШКОЛАМА - Ако не може на даљину, може у школи

КЛУПСКА ПЛАКЕТА МАКСИМОВИЋУ – Сто утакмица у плавом дресу

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЛН У ЦРВЕНОЈ ЗОНИ – Од доброг до страшног зачас

У црвеној зони слободно дишу само они пацијенти који имају нешто лакшу клиничку слику, тежи пацијенти носе кисеоничке маске или им, на интензивној нези, апарати помажу у дисању, а особље заштитне маске испод визира. Овде се здравствени радници већ годину дана боре против подмукле болести, а највећи терет носе медицински техничари

Ходник као и у свакој болници, дуг, празан, стерилан. На почетку сложено мноштво медицинских средстава, нешто опреме, уређаји за концентрисање кисеоника из собног ваздуха. Широка врата на собама широм отворена, иза њих оно што овај ходник чини различитим - пацијенти оболели од ковида-19. Од других болница разликује га и то што се њиме крећу људи којима се иза визира виде само очи, у белим скафандерима, рукавицама, под маскама.

Када се степништем изађе на спрат Интерног, сада Ковид одељења лозничке Опште болнице, ходници се налазе лево и десно, једним се креће поред соба у којима леже пацијенти са нешто блажом клиничком сликом, а другим где се лече они са тежим обликом ковида-19 и обостраном упалом плућа. Што се више корака начини, то су тежи пацијенти и то је већа борба за њихово здравље, напослетку и живот. На крају се налази интензивна нега и у њој пацијенти окружени медицинским техничарима и лекарима. Све је мирно, само се чује испрекидано, једнолично пиштање апарата и тихи договори особља. На челима испод руба скафандера танка линија зноја, при врху визира замагљење и понека капљица. Оно што је на први поглед добро, више празних кревета, са друге стране може да значи и да је неки од њих слободан зато што је пацијент који га је користио изгубио битку.

За годину дана борбе са пандемијом коронавируса стицало се искуство, мењали су се протоколи лечења и напредовало се, али још је далеко победа над болешћу која се не предаје. Др Владан Дивнић, уз све обавезе које има бринући за оболеле, љубазан је домаћин и није му тешко да објасни шта чему служи, како се пацијенти лече, како долазе на одељење, колико им је битан кисеоник...

- Ако болести и лекове замислимо као клатно, проналаском пеницилина оно је прешло на страну лека и успешно смо се борили против болести. Бактерије и вируси, међутим, временом уче и стварају “оружје против оружја” па се клатно постепено померало и сада је поново прешло на страну болести. Неким пацијентима морамо да дајемо велике количине разноврсних антибиотика, да их “бомбардујемо” антибиотицима и то код неких даје жељени резултат. Медицина има, да их тако назовем, резервне антибиотике и не устручавамо се да их дајемо пацијентима, али морамо добро да одмеримо када то да радимо, управо због способности бактерија да развију своју одбрану - објашњава Дивнић.

На страни одељења на којој су тежи болесници неки спавају, други само леже, на лицима су им кисеоничке маске. Улазак у такву собу лекару који од самог почетка епидемије води борбу са болешћу свакодневица је, посетиоцу је тренутак када мора да се подсети да је под заштитном опремом, ревакцинисан. Ипак, уз поздрав пацијентима и жељу за брзим оздрављењем, неизбежан му је утисак да се налази у облаку вируса, у самом жаришту борбе. Не може се избећи ни подсећање на дане у Тријажном центру и све оне људе који чекају да стигну резултати снимка плућа или анализе крви. Колико год и тамо лекари и медицинске сестре били љубазни и пожртвовани, нико не жели повратак у Тријажу.

Да су у питању лакши пацијенти одмах се види у другом ходнику. Тамо тек понеки удише кисеоник, углавном седе на креветима, читају часописе... Међу њима су и два мушкарца који чекају отпуст. Дивнић им објашњава како треба да се понашају по изласку из болнице, да пију терапију која им је преписана и да редовно одлазе на контролу у Тријажни центар. Зоран Љубинковић, један од двојице који излазе из болнице, каже да је дванаест дана провео на Ковид одељењу, његов цимер и нешто више.

- Данас излазим, као и колега - показује на човека у суседном кревету. - Ја заиста не знам ко је ко од медицинског особља јер су сви исти овако обучени, али не разликују се ни по односу према пацијентима. Могу само да их похвалим и због љубазности и због стручности - каже Љубинковић.

Лекарима на Ковид одељењу, каже др Дивнић, смена траје осам сати, али, додаје, медицински техничари овде носе највећи терет.

- Њихове су смене краће, шесточасовне, али су непрекидно овде. Ми смо ту када треба, у просеку око три сата. Било би добро да имамо још особља, нашем одељењу сада припада и спрат изнад, али је он тренутно празан - каже Дивнић.

Тај напор који подносе медицински техничари не види се на њима, крећу се целим одељењем, проверавају како се пацијенти осећају, контролишу им стање. Осмех не може да се види испод маске, али засија у очима, а и шала с времена на време добро дође да се болест на тренутак заборави, али и као подршка и охрабрење.

Реч херој можда се пречесто користи у последње време па полако губи на вредности и можда је у реду рећи да “само раде свој посао”, али то може да каже само неко ко није у Тријажи чекао резултате и ко није био у црвеној зони и осетио шта то значи, макар и само као посетилац. Неки од чланова особља ковид познају и из другог угла, изборили су се са њим као пацијенти и вратили се да наставе борбу и учине све да помогну другима да победе. Нема речи, ни слике “која вреди хиљаду речи” који могу да опишу осећај када гледате, или сликате, некога ко сутра, можда, неће више бити ту или некога коме је добро, али је питање да ли ће то потрајати јер ковид уме од доброг до страшног да стигне зачас.

Силазак низ степенице доноси олакшање јер значи и ослобађање од скафандера у којем је знојење неминовно, а лето тек долази. Сестра хита са степеника на степеник - завршила сам смену, каже. Сада је очекује још само сложено скидање опреме.

По изласку из црвене зоне улази се у контејнер који се налази испред улаза, подељен на црвени и зелени део. Ако облачење скафандера и пуно опремање за улазак “у црвено” није лако, прелазак  “у зелено” је прилично тежак за некога ко на то није навикао. Медицинско особље, међутим, врло брзо успева да се ослободи заштитне опреме и спакује је у жуту кесу са ознаком биохазарда.

Повратак на улицу делује као повратак на слободу. Упркос заштитној опреми јака је потреба да се алкохолом испрскају руке, дезинфикује фото-апарат, а ледени ветар који дува добродошао је. Ако је неки вирус успео да се пробије, ветар ће га, ваљда, одувати.

 

Цвеће на зиду

На зиду интензивне неге Ковид одељења налази се, како каже особље, једино што је лепо у тој просторији - одштампана фотографија цвећа. Ни она, међутим, не прави велику разлику јер је штампач био црно-бели.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И...

НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ПРОТИВ КОВИДА - Кад Драга вакцинише

У ПОРУШЕНОМ “ЛАГАТОРУ” - Клупске успомене (ни)су заборављене

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ЛОЗНИЧАНИН У ЛОНДОНУ - Марко Тешић докторирао психологију

Лозничанин Марко Тешић однедавно је доктор психологије чиме се успешно завршио његов досадашњи образовни пут од родног града, преко Београда и Минхена до Лондона, где је и одбранио свој докторат. Британска национална Краљевска академија инжењерства понудила му је финансирање даљег научног рада који ће започети већ средином фебруара

Марко Тешић је завршио средњу музичку школу и када су од њега сви очекивали да настави своје образовање у том смеру и постане професор виолине, он се определио за нешто друго. У Београду се уписао на Филозофски факултет, али ни виолину није заборавио па је паралелно шест година био члан оркестра АКУД “Лола”. Док је на факултету низао највише оцене, таленат на виолини је доказивао и на “Царевчевим данима”, где је победио, а то му је отворило врата да уђе и у Народни оркестар РТС-а као хонорарни члан. У року је завршио факултет, а на постдипломске студије отишао је у Минхен и тамо, поред редовних обавеза, свирао у симфонијском оркестру минхенских универзитета као прва виолина. Све је наговештавало да ће ту и остати, али Тешићева жеља била је да докторат спрема у Лондону. Ни тамо није запоставио музику па је од новембра 2017. године постао члан групе “Паприка”, у којој је наставио упознавање мелодија с простора Србије и Балкана. Низали су се наступи у престижним халама, на бинама које је делио с врхунским музичарима Европе и света. Паралелно с тим, увелико је “крчкао” и докторат.

- Одбрану докторског рада сам имао 15. јануара, а тема је “Аргумент и објашњење”, која се бави каузално-пробабилистичким резоновањем и како, када нам неко да објашњење за одређен догађај (на пример зашто је број становника Кине порастао упркос политици једног детета) то утиче на степен нашег веровања (изражено кроз вероватноћу) да је објашњење које нам се нуди истинито. Резултате овог истраживања сам онда повезао са објашњењима у вештачкој интелигенцији и како, када нам одређен машински систем да објашњење, то утиче на степен нашег веровања у одлуке тог система - објашњава Марко Тешић.

Докторирао је на Биркбену, који је један од колеџа Универзитета у Лондону, на одељењу за психологију. Докторске студије су трајале три године, а још око шест месеци му је требало, како он то каже, да све то “састави у докторску тезу”.

- Током прошле године сам конкурисао за средства за даљи научни рад на објашњењима у вештачкој интелигенцији. Британска национална Краљевска академија инжењерства (The Royal Academy of Engineering) понудила ми је средства за тај даљи научни рад и са радом почињем средином фебруара - каже наш саговорник уз опаску да се нада да ће у овој години, поред свега планираног, можда, успети да дође и у завичај.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ОД ЗНАТИЖЕЉЕ ДО ДОБРОГ ДЕЛА - Спасао на хиљаде фото-снимака из “Вискозе”

ПРИПРЕМЕ ФК ЛОЗНИЦА - Нерешено са ИМТ-ом, још четири појачања

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ПРОТИВ КОВИДА - Кад Драга вакцинише

Појавом вакцине многе болести су искорењене и ако већ постоји вакцина, треба је примити, каже Драга Тадић, координаторка за имунизацију у Дому здравља “Др Миленко Марин”. Од око 15.000 датих вакцина у Лозници, кроз њене руке је прошла бар трећина, њене колегинице се смењују, али Драга је увек ту

Вакцина се показала као најефикасније средство против бројних болести које су озбиљно претиле човечанству па је и сада оружје у које се планета узда и у борби против коронавируса. Од 8. јануара у Лозници је почела имунизација у Превентивном центру Дома здравља “Др Миленко Марин”, а једна од оних који су на првој линији борбе против короне је и Драга Тадић, координаторка ове установе за имунизацију.

За последња два месеца највише грађана је баш пред њом завртало рукаве да им да кинеску, руску, америчко/немачку или британску/шведску вакцину, а она је то чинила лако, нежно и ефикасно. Ако је неко на вакцинацију са собом понео и мало страха, она би и то мало отерала осмехом и мирноћом, уз неколико  лепих речи, па се из ординације излазило опуштено са уверењем да је учињен важан корак да се корони стане за врат. Драга ради 38 година, од доласка у Дом здравља до данас дала је безброј вакцина деци, младима и старима, претурила преко главе све сезонске грипове и претходне епидемије, мада оволико посла никада није било, али ни непријатеља подмуклог као што је ковид-19.

- Једна од првих ствари по доласку у ову установу коју сам урадила била је да примим вакцину против грипа. Тада су ми деца била мала и то сам учинила да не бих случајно њима пренела ту болест. Мој став је био, а и сада је, да, ако могу, заштитим себе, истовремено чинећи да не угрозим животе чланова своје породице. Увек сам да се вакцинишу саветовала све пријатеље, стално им причала да је вакцина спасла свет. Појавом вакцине многе болести су искорењене и ако већ постоји вакцина, треба је примити. Знала сам увек да давањем једне вакцине некога штитим, спасавам нечији живот. То је мој циљ и мој мото - прича Драга која је вакцинисала суграђане и у време “свињског грипа” и других епидемија.

Сада вакцинише против вируса који дуже од годину дана терорише планету и од око 15.000 датих вакцина у Лозници, кроз њене руке је прошла бар трећина, никада раније толику количину није дала у тако кратком периоду. Њене колегинице се смењују, али Драга је увек ту, спремна да уради свој посао на најбољи начин.

- Срећна сам кад људи дођу да се вакцинишу, срећна што могу дати мали допринос борби против коронавируса. Увек настојим да грађанима дајем позитивну енергију и просто им се захвалим што су дошли јер знам да је масовна имунизација најбољи начин да се победи корона. Није ми тешко, стално сам ту, верујем да чинимо праву ствар и да ћемо на крају успети да победимо вирус. Дали смо највише вакцина у округу и захвална сам суграђанима што имамо толики одзив, мислим да смо по томе један од најбољих градова у Србији - прича она.

У време грипа радила је и пре и после подне, дневно је било 800 вакцинисања, али је сада то премашено и 976 је највећи број вакцинисаних против ковида у једном дану. Драга је годинама координатор за све вакцине, колеге кажу да је она препознатљива као особа која је повезана са вакцинама, али и као неко ко их даје и промовише. Просто, људи јој верују, мада већина баш не воли сусрет са иглом, ма које величине. Она је на почетку ове имунизацију вакцинисала мештанина Бање Ковиљаче рођеног пре 94 лета, који је први понудио раме. За њу важи да има лаку руку, па и неки здравствени радници траже да им баш она да антикорона “боцу”. Данас овде раде неки које је вакцинисала када су били студенти медицине и још памте како је то тада добро извела па сада искључиво код ње доводе и чланове своје породице.

Драга каже да је као човек и здравствени радник поносна што је код сарадника, суграђана и пријатеља  стекла велико поверење и врло често је питају за мишљење, савет.

- Људи схватају да вакцинацијом не штите само себе, него и све своје у окружењу, да ћемо само тако моћи да се опоравимо и вратимо на старо. Вакцинација је од пресудног значаја јер без ње никад нећемо победити корону - каже Драга која је и данас на радном месту, на првој линији имунизације, спремна да вакцинише своје суграђане.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ВУК КАРАКЛИЋ - ИГРАЧ, КОРЕОГРАФ И КРОЈАЧ - Пола века у свом “Караџићу”

ДРАГОСЛАВ ВУЈИЋ И ЊЕГОВИ ПРОНАЛАСЦИ - Идеје долазе саме

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

ОД ЗНАТИЖЕЉЕ ДО ДОБРОГ ДЕЛА - Спасао на хиљаде фото-снимака из “Вискозе”

Док су други черупали и најмањи метал из бивше “Вискозе”, Александар Костић (23), спасао од пропасти велики број фотографских филмова који чувају сећање на компанију која је хранила десетину хиљада људи. Из рушевина канцеларија и погона понео је оно што нема никакву материјалну вредност, али што чува део историје лозничког краја

Пропадање и черупање “Вискозе”, које Лозничани гледају дуже од деценије, прича је која већ помало бледи у интересовањима грађана свесних да су нека “нова времена” донела и многе негативне ствари, па и уништавање хемијског гиганта који је ухлебљавао некада и више 12 хиљада радника. Од фабрике су остале рушевине, понека лепа или ружна сећања, и док су многи гледали шта из тог руинираног комплекса могу изнети и продати као секундарну сировину, Лозничанин Александар Костић, сасвим случајно, пожелео је нешто потпуно супротно од личног користољубља. Иако је овај младић, који завршава Високу туристичку школу, рођен у време када је “Вискоза” одбројавала своје последње дане, одувек га је фасцинирала величина фабричких димњака и сама архитектура сваког од погона. Зато је, из чисте знатижеље, пре годину дана одлучио да “прошета” оним што се још увек назива фабричким кругом, како би изблиза видео оно што је остало од ХК “Вискоза”. Из те шетње родила се жеља да сачува нешто што би пронашао успут, а што би за коју годину могло да асоцира на давно заборављену прошлост фабрике.

- Прошле године у ово време сам први пут у животу крочио у круг “Вискозе”, мада је у тој фабрици некада радио и мој отац, као и многи из фамилије и људи које познајем. После само пар корака, схватио сам шта је овај град имао од половине педесетих година прошлог века наовамо и до чега је то стигло у последњих деценију и по, како је престала производња. Читао сам ја и раније све новинске текстове везане за “Вискозу”, о крађи више од три стотине дизни састављених од злата и платине, о пожарима и несрећама, али сам се тада први пут нашао “очи у очи” са зидинама у којима је некада врило од радника и производње у три смене. Случајно сам наишао на стару фотографију, коју је ветар донео однекуда, и истог тренутка помислио да би ваљало тако нешто сачувати од тоталног уништења и заборава - почиње своју причу Александар Костић.

Пролазио је поред просторија у којима се накада одвијао раднички живот, где су се доносиле одлуке и ковали планови за нове радне победе. У сваку је већ неко пре њега проваљивао, уништавао намештај и односио све што би имало икакву вредност приликом продаје на отпаду. Он је посматрао и чудио се људској немоћи да спречи од пропадања фабрику која је хранила скоро читав град.

- На једним вратима управне зграде, која више личи на сценографију неког хорор или ратног филма, била је залепљена цедуљица на којој је писало да се не односе папири из ње јер су међу њима и документа везана за радни стаж запослених и још понешто. Потписала га је нека жена, која је, вероватно, то чувала до последњег дана, а датум је био из августа 2018. године. Наравно да је све и ту било уништено и разбацано. У некој другој канцеларији стајало је све као да је неко изашао из ње пре пар минута на паузу. Чак и неке хемијске оловке, календари, роковници. После неколико месеци када сам туда поново прошао, ништа више није подсећало на уредну канцеларију - детаљан је наш саговорник.

Онда се десило право чудо, када је шетајући фабричким кругом крај неког зида наишао на гомилу разбацаних фотографских филмова. Још чвршће је решио да то спасе и покуша да направи и неку фотографију.

- То су све црно-бели филмови, мислим да сам опрао и попаковао више од 20 хиљада снимака. Обратио сам се и Музеју Јадра, нешто сам им дао да скенирају, а ја све озбиљније размишљам да прикупим још неке податке, јер међу пронађеним папирима у бројним разбацаним регистрима има и тога што указује на детаље из времена производње и планова за развој фабрике у другим крајевима Србије, како бих направио неку изложбу или монографију. Недавно сам отворио страницу на фејсбуку (ХИ “Вискоза) где постављам неке од пронађених фотографија и врло брзо су се многи придружили. Углавном су то људи који су провели радни век у “Вискози”, препуни емоција и сећања на времена када су зарађивали за своје породице, одлазили на летовања, не сањајући какву ће судбину дочекати њихова фабрика. Има и коментара у којима не желе ни име “Вискозино” да помену, али то је већ ствар сваког појединца на који је начин доживљавао једну од највећих фабрика бивше Југославије - закључује Костић.

С. П.

ПРОЧИТАЈТЕ И...

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – Крупањ и Мали Зворник без новозаражених

ПОВОДОМ САВИНДАНА – Градоначелник честитао школску славу

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"

Напишите коментар (0 Коментари)

Колумна

мај 01, 2021 726

НАШИ СМО - Хорор-ленд

Колико је прошли викенд донео позитивног расположења, сунчане дане и прву праву прилику да се изађе у природу, коначно прошета “мало на ваздуху” и опусти после вишемесечног зимског “заточеништва” у условима пандемије ковида-19, толико су из медијских кућа…
апр 24, 2021 336

НАШИ СМО - Бунга-бунга

Силвио Берлускони, један од најбогатијих људи на свету, најдуговечнији премијер, медијски магнат, рекло би се “италијански домаћин”, још увек се није ослободио судских поступака због проституције са малолетницама на оргијама које је организовао у својој вили пре 11 година.Тренутно се против њега…
апр 17, 2021 454

НАШИ СМО - Ђубре

У недељу су деца и одрасли у једном делу Лознице очистили део потока и шуме напунивши ђубретом око две стотине џакова. Нема шта нису нашли, а дуж потока, упућени тврде, има смећа за још пар стотина џакова. То ђубре које је завршило у потоку, трави, шуми, нису бацали зли непријатељи, него ми сами…
апр 10, 2021 331

НАШИ СМО - Студенти

Вест да се обележавање Дана студената у новобеоградском Студентском граду претворило у вечерњу “корона журку”, која се измакла контроли јер се “више хиљада окупљених људи веселило уз алкохол и народну музику”, пласирана је у недељу вече као “ударна” и истог тренутка покренула талас различитих…
апр 03, 2021 506

НАШИ СМО - Породица

У понедељак је на РТС-у и Суперстар ТВ приказана прва од пет епизода серије “Породица” Бориса Вулетића коју је пратило близу два милиона гледалаца. Верујем да је гледаност расла из вечери у вече, али ја то не могу поуздано да знам пошто ово пишем дан после прве да ми не побегне главни утисак - да…

Репортажа

мај 06, 2021

ЖИВОТ У ДОЛИНИ ЈАДРА - Рудник није бања

Укупно су у поступку исељења 62 домаћинства, а цене откупа су у јавности надуване и…
мај 02, 2021

СРЕСКЕ КУЋЕ ЛОЗНИЧКЕ - Године пролазе а сећања и даље трају

Стара двоспратница на углу Карађорђеве и Учитељске улице, једна је од преосталих зграда…
мар 25, 2021

ЗАГОРКА РАДНИЋ ИЗ ГРНЧАРЕ – Прославила стоти рођендан

Када је човек види онако витку како носи нарамак дрва уз степенице, па хитро, ко зна…
мар 24, 2021

ЛН У ЦРВЕНОЈ ЗОНИ – Од доброг до страшног зачас

У црвеној зони слободно дишу само они пацијенти који имају нешто лакшу клиничку слику,…
мар 10, 2021

НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ПРОТИВ КОВИДА - Кад Драга вакцинише

Појавом вакцине многе болести су искорењене и ако већ постоји вакцина, треба је примити,…
феб 16, 2021

ВУК КАРАКЛИЋ - ИГРАЧ, КОРЕОГРАФ И КРОЈАЧ - Пола века у свом “Караџићу”

Караклић је активно играо дуже од две деценије, двадесет и нешто година је кореограф, а и…
феб 07, 2021

ДОЖИВЉАЈИ ЈЕДНОГ ТАПЕТАРА - Полован кревет као стара шкриња

Преправке старог намештаја за већину представљају само начин да од половног добију нови…
феб 07, 2021

У БАЊИ КОВИЉАЧИ – Овца ојагњила шесторке

У домаћинству Милутина Бабаља из Бање Ковиљаче једна овца ојагњила је шесторо јагњади што…
феб 04, 2021

ЛОЗНИЧАНИН У ЛОНДОНУ - Марко Тешић докторирао психологију

Лозничанин Марко Тешић однедавно је доктор психологије чиме се успешно завршио његов…
јан 27, 2021

ОД ЗНАТИЖЕЉЕ ДО ДОБРОГ ДЕЛА - Спасао на хиљаде фото-снимака из “Вискозе”

Док су други черупали и најмањи метал из бивше “Вискозе”, Александар Костић (23), спасао…

Грми Ло

мар 24, 2021

БЕЗБЕДНОСТ НА ИНТЕРНЕТУ - Друштвене мреже нису стваран живот

Интернет је постао место на којем нас могу вребати опасности и злонамерни људи чија су…
мар 13, 2021

ПРЕКОГРАНИЧНА САРАДЊА МЛАДИХ – Ауто-пут образовања

Неформална група “Покрени се!” из Србије и веб платформа “Eureka Zone” из БиХ покренули…
мар 08, 2021

УЗ ДАН ЖЕНА – Дуг пут до равноправности

Дан жена, Women’s day, El dia de la Mujer… Много језика, а једно значење. Дан када су…
феб 17, 2021

ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА - Можемо сви - можеш и ти

Дан деце оболеле од рака обележен је у понедељак у Улици Јована Цвијића, у складу са…
феб 13, 2021

ОМЛАДИНСКА СЕЛЕКЦИЈА ФК ЛОЗНИЦА – Припреме на Златибору

Омладинска селекција ФК Лозница налази се од јуче на припремама на Златибору. Момци ће…
дец 23, 2020

УВЕК СА ДЕЦОМ – Новогодишњи пакетићи за децу на Онкологији

Недавно основани огранак удружења ,,Увек са децом" у Лозници, успешно је завршио акцију…
дец 17, 2020

У ВРЕМЕ ЕПИДЕМИЈЕ - Корона, депресија и млади

Пандемија коронавируса са собом је донела страх, промену начина живота, другачији приступ…
нов 27, 2020

НАГРАЂЕНИ ЧЛАНОВИ ГРМИ ЛО РЕДАКЦИЈЕ ЛН - Три рада, три награде

Летње школе новинарства, основни и напредни ниво, које приређује Асоцијација локалних…
нов 27, 2020

ФОТО-РЕПОРТАЖА: ОДМОР У ДОБА КОРОНЕ - Златибор идеално место

Фото-репортажа ''Одмор у доба короне'' Анђеле Лукић, чланице Омладинске редакције…
нов 25, 2020

ШТА НАМ ТЕШКО – Да Лозница буде зелена оаза

Волонтери Канцеларије за младе (КЗМ) осмислили су пројекат ''Зелена идеја'' у оквиру…
нов 25, 2020

МАЛИ ФУДБАЛЕРИ У БЕОГРАДУ – Јачи од Партизана

Зелено-бели дечаци ФК Лозница гостовали су у недељу на стадиону Партизана и одиграли…
нов 24, 2020

МЛАДИ И ОГРАНИЧЕЊЕ РАДНОГ ВРЕМЕНА КАФИЋА И НОЋНИХ КЛУБОВА – Вирус не ради до шест увече?

Одлуком Владе Србије од данас сви кафићи, клубови и тржни центри врата затварају у 18…
нов 12, 2020

BRAVE NEW MEDIA FORUM 2020 - Вирално издање, први пут

У време пандемије драгоцени су иновативне идеје и инспиративни концепти, како медијима…
нов 11, 2020

’’ШТА НАМ ТЕШКО’’ – Степенице знања

Лозница ће за који дан добити ’’степенице знања’’ пошто ће бити осликан део степеништа…
нов 10, 2020

КАМП ЗА МЛАДЕ ФУДБАЛЕРКЕ – Четири Лозничанке међу најбољима

У спортском центру Фудбалског савеза Србије у Старој Пазови прве новембарске недеље…
нов 01, 2020

САЈТ О РЕПРОДУКТИВНОМ ЗДРАВЉУ – Занима те, питај

Колико знаш о репродуктивном здрављу? Где тражиш одговоре на питања која те занимају? На…
окт 25, 2020

''УВЕК СА ДЕЦОМ'' У ЛОЗНИЦИ – Удружење добило свој дом

Огранак Удружења ,''Увек са децом" отворен је јуче у Лозници. Тим поводом у Омладинском…
окт 23, 2020

ШТА НАМ ТЕШКО – За лепше двориште Дома за децу

У Дому за децу ''Вера Благојевић'' у Бањи Ковиљачи у току је спровођење пројекта…
окт 19, 2020

ШТА НАМ ТЕШКО – Имаш идеју, пријави се

Шта нам тешко. То је слоган младих, преспективних људи који су вољни да ураде нешто…
окт 08, 2020

АКЦИЈА УДОМЉАВАЊА ПАСА ИЗ АЗИЛА – Срећа маше репом

Љубимци, пси и мачке, жива бића као и сва друга. Попут мале деце и они захтевају посебну…
сеп 26, 2020

МЛАДИ И СПОРТ – Раднички јача омладински погон

У предграђу Лознице црвене се и беле дресови на игралишту Радничког у Клупцима, пионири…
сеп 26, 2020

УПОЗНАЈТЕ МАРИЈУ БОШЊАКОВИЋ – Што можеш да замислиш, можеш и да оствариш

Седамнаестогодишња Марија Бошњаковић рођена је у Лозници, а сада је ученица Средње…
сеп 22, 2020

АДОЛЕСЦЕНТИ И РЕПРОДУКТИВНО ЗДРАВЉЕ – Шири знање

Дводневна радионица Новосадског хуманитарног центра (НСХЦ) о репродуктивном здрављу…
авг 12, 2020

ДАН МЛАДИХ У СКЛАДУ СА СИТУАЦИЈОМ - Из невоље извући најбоље

За разлику од претходних година, Дан младих у Лозници данас (12. август) је обележен без…
авг 11, 2020

КОНКУРС  ЗА МЛАДЕ – Дијалог за будућност

УНИЦЕФ у Србији отворио је конкурс за онлајн UPSHIFT радионицу у оквиру заједничког…
јун 19, 2020

ДРУГИ ДЕФИЛЕ МАТУРАНАТА ЛОЗНИЦЕ – А сада озбиљно

Ако није могло у мају због епидемије коронавируса, може у јуну. Други заједнички дефиле…
јун 19, 2020

НЕ/ВИДЉИВИ ГРАД ЛОЗНИЦА – Историја различитости у аутобусу

Богатство једног града и једне земље мери се и богатством култура и етничких…
јун 19, 2020

ПРЕД ВУКОВИМ ДОМОМ КУЛТУРЕ – Исцртали невидљиве мапе града

Група лозничких средњошколаца, ученика Гимназије ''Вук Караџић'' и Средње економске школе…
јун 18, 2020

ДВЕ ПРЕДСТАВЕ У ЈЕДНОМ ДАНУ – Оживљава невидљива Лозница

Испред Вуковог дома културе данас (18. јун) у три и у амфитеатру Цркве Покрова Пресвете…
мај 22, 2020

ДА ЛИ СТЕ ИКАДА ВИДЕЛИ НЕШТО СЛИЧНО? – Гавран који говори

Ако дођеш у ''Рајску долину'', ботаничку башту Живка Панића из Липнице, одушевиће те, баш…
мај 21, 2020

ИВАНА ЈЕ ПОБЕДИЛА ТУМОР, САДА ПОМАЖЕ ДРУГИМА – Подршка ''Родитељском кутку''

Много је оних који нису успели да победе опаке болести, попут рака, али постоје и људи…
мај 13, 2020

ОНЛАЈН ШКОЛА И ПРИПРЕМА ЗА ФАКУЛТЕТ – Стварност се вратила

Опште прихваћена теза је да онлајн учење не може никада заменити школске клупе. То је, у…
мај 02, 2020

ПРЕПОРУКА – Уживање уз ''Кућу од папира''

''La casa de papel'' или ''Money heist'' (''Кућа од папира'') је серија која је освојила…
апр 24, 2020

АПЕЛ ЈУТЈУБЕРА - Остани код куће

Лознички јутјубер Иван Трифуновић, члан омладинске редакције Лозничких новости - Грми Ло,…
апр 12, 2020

ДА ЛИ ЗНАШ ШТА ЈЕ БАЈКОТ? - Нова значења потрошње

Шта је прва ствар која ти падне на памет када чујеш реч - активизам? Да ли су то…
апр 10, 2020

КРУПАЊСКИ ВОЛОНТЕРИ – Осмех испуњава срца

Да ли си се икада запитао ко су волонтери и шта је, уопште, волонтирање? Ако јеси, онда…
апр 08, 2020

КАКО ЈЕ БИТИ: ЛЕКАР ХИТНЕ ПОМОЋИ - Љубав неутралише све што је лоше

Латинска пословица каже ''Отклонити бол божанско је дело'', а Немања Милићевић, лекар…
мар 29, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ У ВРЕМЕ САМОИЗОЛАЦИЈЕ – Интернет не може да замени стварност

Од увођења забране кретања од 5 ујутру до 17 часова, свет више не личи на оно што је био.…
мар 25, 2020

ЗА ВРЕМЕ КУЋНЕ ИЗОЛАЦИЈЕ - Путовање на странама књига

Ових дана међу корисницама и корисницима фејсбука, посебно онима који су у читалачким…
мар 24, 2020

РЕАКЦИЈА НА МОГУЋНОСТ ДА СТУДЕНТСКИ ДОМОВИ ПОСТАНУ КАРАНТИН - Студенти се противе

Група студената Универзитета у Београду изразила је незадовољство због могућности да се…
мар 22, 2020

БЕСПЛАТНИ КУРСЕВИ АМЕРИЧКИХ УНИВЕРЗИТЕТА - Учење од најпрестижнијих

Много је начина на које можеш провести време у изолацији. Неки ће овај период искористити…
мар 04, 2020

У СУСРЕТ УПИСУ НА ФАКУЛТЕТ - Моје припреме у Београду

Исхитрене одлуке, оне непромишљене, често умеју да обавежу и натерају на бесповратна…
мар 02, 2020

ИЗЛОЖБА О СУДБИНИ АНЕ ФРАНК – Да прошлост не постане будућност

У Средњој економској школи данас (2. март) је отворена изложба ''Ана Франк – историја за…
мар 02, 2020

У СРЕДЊОЈ ЕКОНОМСКОЈ ШКОЛИ – Ана Франк – историја за садашњост

Изложба ''Ана Франк – историја за садашњост'' биће данас (2. март) у подне отворена у…
мар 01, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Аудиција за школу глуме       

Због великог интересовања бесплатна школа глуме поново ће бити организована у Омладинском…
феб 27, 2020

ПРИПРЕМЕ ЗА МАЛУ МАТУРУ – Рекордан број пријављених

За припремну наставу из српског језика и математике за полагање мале матуре, коју…
феб 19, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Припремна настава за мале матуранте

Припрема ученика осмих разреда основних школа са подручја Лознице за полагање мале матуре…
феб 15, 2020

СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА – Најважнија је позитивна енергија

Светски дан деце оболеле од рака обележен је данас (15. фебруар) испред Вуковог дома…
феб 13, 2020

У СУБОТУ ИСПРЕД ВУКОВОГ ДОМА - Нека победе деца

Светски дан деце оболеле од рака, 15. фебруар, биће обележен у суботу испред Вуковог дома…
феб 12, 2020

У ОРГАНИЗАЦИЈИ КОМСА - Одржана прва ‘’Школа за јутјубере’’

Србија је добила групу младих који су званично завршили ‘’Школу за јутјубере’’ која је…
феб 05, 2020

ПРВА „ШКОЛА ЗА ЈУТЈУБЕРЕ“ - Шанса за младе јутјуб креаторе   

Једанаест младих јутјуб аматера из Србије, узраста од 15 до 18 година, добило је прилику…
феб 05, 2020

СРЕДЊОШКОЛЦИ И МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ – Да знаш да ли те лажу

Шта је медијска и информациона писменост, имало је прилику да сазна једанаесторо…
феб 03, 2020

РУКОМЕТАШИЦА ЂУРЂИНА ВУЧЕТИЋ ЗА ГРМИ ЛО - Спорт се може само кад се хоће

Спорт је потребно волети срцем. Прави пример за то је седамнаестогодишња Ђурђина Вучетић,…
феб 02, 2020

МЛАДИ ЛОЗНИЧАНИ ИСТРАЖУЈУ ИСТОРИЈУ ''ВИСКОЗЕ'' – Зашто су људи били срећнији?

У оквиру пројекта "Изван поглавља, приступ различитостима", који спроводи невладина…
феб 01, 2020

ОДРЖАН ХУМАНИТАРНИ ТУРНИР ''МЕМОРИЈАЛ ДАМЈАН РАШЕВИЋ'' - Вин бету пехар, победа свима

Хала Установе за физичку културу ''Лагатор'' јуче (31. јануар) је била испуњена младима…
јан 30, 2020

КОНКУРС ЗА ИЗБОР ЗАШТИТНОГ ЗНАКА ОМЛАДИНСКЕ РЕДАКЦИЈЕ

Лого д. о. о. расписује „Конкурс за избор заштитног знака омладинске редакције Лозничких…
јан 23, 2020

''ВУКОПИС'' У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ – Правопис није баук

У Омладинском центру данас (23. јануар) је одржан квиз ''Вукопис'' у којем су се у…
јан 18, 2020

У ОМЛАДИНСКОМ ЦЕНТРУ - Десеторо младих на јавном часу глуме

Завршна представа полазника школе глуме одржана је синоћ (17. јануар) у Омладинском…
дец 31, 2019

КАКО ЗАШТИТИТИ КУЋНЕ ЉУБИМЦЕ ЗА ВРЕМЕ ПРАЗНИКА? – Пажња и љубав једино решење

Као и увек пред новогодишње и божићне празнике и ових дана могу се често видети ватромети…
дец 29, 2019

ЛН ПРЕД КРАЈ ГОДИНЕ - Редакција младих за младе

Пред крај године у којој је портал Лозничких новости потврдио своје кључно место у брзом…

ЛН видео

Пратите нас

data-matched-content-ui-type="image_card_stacked" data-matched-content-rows-num="4,2" data-matched-content-columns-num="1,2"