ОВИХ ДАНА – Булевар није писта
‘’Не брже од живота, не, ако мислиш било гдје мораш спорије…’’ стихови су песме по којој је својевремено названа и акција о безбедности у саобраћају. Нажалост, нису је сви чули, или није допрла до њих, па се на нашим путевима гине као на фронту, а у последње време, што је још горе, одлазе све чешће млади животи.
Пошто нама не помажу апели, препоруке, акције, вертикална, хоризонтална и светлосна сигнализација, а ни трагедије нам нису довољна опомена, једино је, изгледа, преостало да на сваком ћошку буде по један саобраћајац и да се удара по џепу. Ту, изгледа, највише боли. Ко станује у Булевару Доситеја Обрадовића, илити ‘’дуплим тракама’’, како неки зову ову саобраћајницу сведок је да има возача који туда не возе, већ лете. Неки када виде зелено на семафору, а богами има и оних којима ни црвено није сметња, пролете булеваром као да их сам нечастиви гања. Залете се у правцу ка насељу Ламела иако их тамо чека кружни ток ‘’окићен’’ камерама. Чим се приближе ударе по кочници, ако нема пешака ‘’прескоче’’ лежећег полицајац’’ па онда чим изађу из кружног ударе по гасу. ухвате правину ка Градилишту, све до моста, односно новог семафора.
Чему потреба да се јурца по булевару препуном упаркираних аутомобила? Овај део града има много житеља, једну основну и једну музичку школу, плус обданиште. Постоје пешачки прелази, али некада деца пожеле у журби да претрче улицу, недовољно висока не виде се када то раде долазећи између упаркираних возила. Последице могу бити катастрофалне. Дешава се и да вам на пешачком стане аутомобил до вас и ви кренете преко, али стиже други коме ништа не значи што колега стоји, он хита па реално постоји могућност да вас, уколико опрезно не извирите кад прођете заустављеног, културног возача, покупи тај следећи који у другој траци некуда жури. Толико му је хитно по цену да згази неког човека, или, далеко било, дете. Куда људи? Чему?
Једино је решење да се полиција улогорује после кружног тока ка Бањи, али и у близини оне непостојеће улице пре скретања ка школи, па да лови те ужурбане из дана у дан. Можда се тако напокон опамете поједини и схвате да булевар јесте прав, али није писта. Осим јурњаве лети је посебан доживљај пролазак аутомобила, али и мотора, који производе невероватну буку. У стилу, ако не попуцају околни прозори не рачуна се.
Нормално, живот у граду подразумева одређени ниво свакодневне и сваконоћне буке, није библиотека, али у границама нормалности. Замисилите родитеља који само што је успавао бебу када му булеваром протутњи таква грмљавина на четири, или два точка. Или ако имате у кући болесника, а онда га такав баја пробуди, уплаши, узнемири. Чему непотребна бука? Ко воли брзу вожњу, или буку, грмљавину ауспуха, нека иде на трке, нека тутњи, лети ван града, нека ужива не узнемиравајући и не угрожавајући друге.
Време је да се дозовемо памети, да се не губе главе непотребно, да се не вози’’брже од живота’’. Један секунд нечије непроимишљености, бахатости, безобразлука другоме уништи живот. Не само ономе кога нема, већ и онима којима ће недостајати. Зашто? Зато што се некоме журило?! ‘’Ако мислиш било гдје, мораш спорије’’, а и полиција би могла мало чешће да се појављује у булевару, али и на другим местима где се дивља по улицама и да уведе реда. Паметни су одавно рекли – боље спречити, него лечити. За све има лека, само ако има и воље.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
