16. ДАНИ МЕЂАША НА ЈАГОДЊИ – Срца не познају границе
Прва недеља после Видовдана окупила је јуче на Јагодњи, пар километара од Мачковог камена, бројне посетиоце на шеснаестим Данима међаша, манифестацији коју на међи три општине – Крупња, Љубовије и Малог Зворника, приређује Туристичко-спортска организација Крупња (ТСОК) у сарадњи са суседима. Поред сунца које је грејало ливаду на којој се одржава манифестација, фолклорни ансамбл крупањске Библиотеке ”Политика” загрејао је дланове публике, а Дане међаша отворила је директорица ТСОК Дијана Теовановић.
– Драго ми је што смо се данас окупили на овом месту да покажемо да границе постоје само на картама, али да срца људи не препознају границе. Данас смо овде да покажемо да границе не треба да буду места раздвајања, оне треба и могу да буду место сусрета, сарадње и међусобног уважавања. Данас више него икада показујемо да нас традиција учи заједништву и да је сваки пружени длан вреднији од сваке подигнуте ограде или међе. Нека манифестација Дани међаша буде дан који ће нас из године у годину окупљати у све већем броју – поручила је Теовановићева.
Први такмичарски програм била је косидба, овога пута на нешто удаљенијој ливади, што није сметало ни косцима ни публици. Најбрже је парцелу покосио Саво Влачић из Хан Пијеска, Република Српска, а није му то било довољно па је потом покосио још три које нису имале такмичаре да их уреде. Брзина, међутим, није довољна за победу, жири процењује и у колико је откоса парцела покошена и какав је квалитет косидбе. Екипа из Хан Пијеска редовни је учесник ”Међаша” па је тако и овога пута учинила такмичење занимљивијим и неизвеснијим.
– Идемо и на друге косидбе, то је нека љубав према коси. Она се заволи, али у детињству. Почео сам косити са десетак година и то када се озбиљно косило, скоро по цео дан. Онда су осамдесетих стигле моторне косачице, после тракторске и коса је отишла у заборав. Зато смо ми скинули те косе иза рога па кренули на овако лијепе манифестације гдје су прави домаћини. Гдје год дођемо ту су дивни људи, дивна публика која нас гледа и свагдје се пријатно осјећамо. Упознали смо доста људи тим ходањем по Републици Српској по Србији и Црној Гори и могу вам рећи да су косци, мен’ се чини, добри људи. Поштени, радни, одрасли уз косу, а чим је косио, значи да је радио од дјетињства тако да имамо заједничких прича и буде јако лијепо на свакој манифестацији – рекао је за портал ЛН Влачић.
Приметно је, међутим, да на косидбу долазе старији, а млади се косе ретко дохвате и питање је како их привући да наставе да одржавају традицију. Влачић каже да је то ”јако тешко”.
– Да вам кажем, ја имам два унука, на све могуће начине ја њих покушавам да привучем, али они живе у граду. Мени на вољу изађу на десет, петнаест минута – ”Хајде, деда, да то пробамо”, али преовлађује нешто друго, телефони, видео-игрице. Не може се то научити за пар минута или за један љетни распуст, треба ту година и година да се проведе и научи и ударити косом о камен, косу наоштрити, отковати, чувати, а све зависи од терена. Коса је један живот и то најбоље знају они који су у току љета по два мјесеца из дана у дан, од јутра до ноћи, косили. Они знају шта је коса – казао је човек који је то знање одавно стекао.
Овог пута награђени су сви учесници косидбе, а победио је Стево Наумовић, друго место заузео је Драган Дупљанин, а треће Влачић.
О значају оваквих манифестација говорио је, у изјави за медије, и Младен Стефановић, председник општине Крупањ, и подсетио да се данас више гледа комерцијална страна, а Дани међаша су међу ретким које чувају некадашње обичаје и старе дисциплине.
– У већем делу Србије оне су заборављене, једноставно су нестале. Ово је идеална прилика да позовемо све становнике наше земље да наредне године посете овакве манифестације на којима ће моћи да уживају у оваквим дисциплинама. Ова недеља после Видовдана најбоље дође за предах и прилику да се становници околних општина које организују манифестацију и комшија које нас подржавају, попут Лознице и Осечине, придруже на обронцима прелепе Јагодње и на два, три километра од Мачковог камена где су српски хероји пре више од сто година дали животе да бисмо се ми данас овде несметано окупљали и уживали у прелепом дану – казао је Стефановић.
Народним вишебојем програм је настављен, а узбудљива и крајње неизвесна такмичења привукла су више публике. Ко је успео да заузме место испод понеког дрвета склонио се од сунца, а оне који нису освежавао је ветрић док облаци нису направили сенку. Најпре су се момци такмичили у скоку удаљ, а најуспешнији је био Миливој Поповић, испред Стефана Илића и Драгорада Машића. Како каже, конкуренција је била јака у свим дисциплинама и презадовољан је што је био најбољи у скоку удаљ, други у скоку увис, а трећи у бацању камена с рамена и, са екипом у надвлачењу конопца.
– Резултати су одлични, мада може то и боље, али заиста сам презадовољан собом, с обзиром на то да сам имао повреду. Што се тиче тајни у вештини скокова, она је у томе да је психа најбитнија, поготову у скоку увис. Мора да буде јака да би се могло прескочити. Мораш да верујеш да ћеш прескочити јер чим постоји сумња, нема успеха. Ко верује, побеђује – јасан је Поповић.
Илић је наставио своју традицију на ”Међашима”, освојио је прво место у скоку увис, лане у скоку удаљ, а увек је међу најбољим такмичарима.
– Било је тешко такмичење, доста спремних учесника, али добро сам изгурао и ово. Упркос искуству, било је проблема зато што четири месеца нисам тренирао због повреде и ово ми је прво такмичење после опоравка тако да сам задовољан оствареним – каже Стефан.
Камен тежи од 13 килограма најдаље је бацио Драгорад Машић. из Дупља у општини Богатић, који се, како каже, већ више година такмичи на ”Међашима”, а бацање камена с рамена је дисциплина која му највише одговара.
– Лепо је долазити на овакве манифестације. Искрено да вам кажем, поприлична конкуренција је била, квалитетна, било је доста јаких момака и уз мало више напора сам дошао до победе. Данас сам бацио камен 8,7 метара далеко, а бацао сам га раније на око 12 метара, али имао сам неке јаче повреде па сам задовољан. Ово ми је, иначе, четврти пут да овде побеђујем. У осталим дисциплинама ми је данас било мало теже, али сам се и у њима борио лавовски. Што се овога тиче, мора да се тренира, ако желите резултат, а битно је и да је генетика добра. Могуће су повреде приликом бацања, ако то не радите добро, а овај камен није нимало лаган и ко не зна како треба, може гадно да се повреди – указује победник.
Нису се само чувари спортске традиције надметали, чинили су то и кулинари у справљању пасуља. Најуспешнији је био тим Раде Глигорић, други Јово Бранковина, а трећи МЗ Горица.
Највише забаве увек доноси надвлачење конопца па је тако било и овога пута, а нису изостала ни узбуђења и смех попут оног који је изазвао покрупан тим када је ”у борби” отишао у страну па са бине оборио звучник. На крају, победу су однели Вукови са Дрине, другопласиран је Рујевац, а трећи је Џими.
Иако није победио, звезда овог такмичења био је најмлађи учесник, Иван Теовановић, који је у јуну напунио 16 година. Прво место није освојио, али публику јесте својом храброшћу да се носи са много искуснијима, одлучношћу и истрајношћу. У скоку увис заузео је треће место, а било је јасно да га је од бољег пласмана у свим дисциплинама највише удаљило управо неискуство.
– Шта да кажем, нисам се припремао, само сам дошао да видим шта могу и колико могу, то је то. Први пут ми је, надмашио сам очекивања и одушевио сам се. Следеће године ћу опет бити овде и даћу све од себе – рекао је ученик Средње школе у Крупњу, јунак дана из Липеновића.
На крају су сви били задовољни па и организатор.
– Данас нас је време послужило, пре свега. Имали смо доста учесника у такмичарским дисциплинама, доста младих, што нам је јако битно јер наш циљ је да преносимо на млађе генерације начин на који су наши преци живели, дружили се, косили. Задовољни смо, а надамо се да су и гости уживали у лепом програму. Надамо се да ћемо се окупити следеће године у још већем броју јер је ово манифестација која нам показује да границе, међе, не треба да постоје, да оне постоје само на картама и да је ово дан када треба да покажемо поштовање, дружење и узајамно уважавање – нагласила је на крају директорица ТСОК.
Раде
Када је све утихнуло на бини Славко Живановић је подсетио да однедавно са нама није више Раде Марковић који је у ТСОК радио од самог оснивања и осмислио Дане међаша.
– Све ово што се дешавало он је тако замислио и ми смо то данас спровели. Надамо се да нас однекле гледа и ја, знајући га најбоље, мислим да би он сада рекао: “Океј, матори, добро је”. Зато желим један аплауз за нашег Рада Марковића. Заиста нам је жао што нас је напустио тако рано, али живот је такав – казао је Живановић.
Н. Т.
ПРОЧИТАЈТЕ И…
