НАШИ СМО – Врелина
Лето у које смо тек закорачили обећава врелину не само из ваздуха, већ и у друштвеном животу. Ове седмице смо догурали до истине коју су најављивали метеоролози прогнозирајући температуре и до 40 степени, видели смо до којих капацитета климатизација просторија помаже, а шта је оно што се мора издржати, пријало нам, или не. Међутим, оно што нас тек очекује доћи ће врло брзо, већ за месец дана за када се очекује врели талас и до 43 степена у плусу. Републички хидрометеоролошки завод је већ објавио сезонску прогнозу која каже да ће средња максимална температураваздуха у јулу бити 31,6 степен, што је изнад вишегодишњег просека за један до два степена, док ће по која кап кише бити далеко испод потреба и уобичајених просека за јулске дане.
На Видовдан смо видели како изгледа када се асфалт почне топити, али и “истрајност” оних који верују у неке идеје па им ни температурни шокови не сметају да оду и испуне обавезу која се од њих очекује, или им је, можда, наметнута. Уз то, није, ваљда, никоме засметало ни то што их је онај који их је окупио, између осталог, обавестио да ће им неке нове моменте који утичу на бољи живот грађана саопштити за два дана и то путем малих екрана. Барем их је поштедео новог скапавања на сунцу, јурњаве за соковима, мајицама и храном, а омогућио да из хладовине својих соба посматрају телевизијски екран из којег ће се излити тако значајне најаве и обећања.
Радују се људи сваком повећању новчаних примања, али тужно је то што многи мисле да их тиме неко части, да из своје касице прасице вади сакупљени новац и дели им као тетка пунолетном мезимцу када га испраћа у свет одраслих. Е, сад, када политика узме ствар у своје руке онда се догоди да и та тетка брзо заборави на свог мезимца и да јој је битније неко повећање пензије него мезимчева будућност. Невероватно је то како лако се направе табори па у једном стоје тетке и тече у годинама, а у другом њихови академски грађани погледа усмерених ка мирнијим данима, уређеној држави и системски поређаној одговорности сваке институције и сваког појединца, без обзира на то који дрес му је милији.
Оно што увек пробуди зеру наде да ће ствари доћи на своје, то су скупови и “уједињења” око неких ствари, попут недавног обиласка Богородичиног појаса у Београду, или минулог Видовданског вашара, где је свако долазио из личних убеђења, вођен сопственим осећањима и жељама. Ето, на лозничком вашару у недељу, никад више људи, продаваца, а и температуре ваздуха је била рекордно висока тог дана, и све је прошло без икаквих инцидената. Нико није питао да ли печење продаје “њихов” или “наш”, да ли је певачица боља испод шатора који држи “овај” или ”онај”, ма не. Свима лепо, и старима и младима, а деци посебно. И онда, како човек да не помисли како је могуће да око најобичнијих ствари које су нам свима подједнако занимљиве и драге можемо да живимо нормално, да не кажем “уједињено”, а за друге неко други треба да нам каже да само једни могу бити “уједињени”, а други су сви они други, који су уједињени само за себе, или шта већ, тешко је то посложити.
Лудило и јесте у томе што је свима циљ сличан – бољи живот, само до њега неки желе да стигну, а неки га већ обилато користе, најчешће из личне користи, па не би да баш сад нешто мењају. Врелина кад удари неком у главу онда је севап опраштати му поједине потезе, реакције, или изјаве, али брзо ће проћи и лето, а јесен ће стићи и рећи – до краја године је још само једна четвртина остала. Када би се и она тетка опасуљила, па уместо новаца свом тек посталом академцу пружила шансу, подржала га у настојању да оствари снове, где би нам крај био.
Довољно је само мало размислити и никоме не желети зло. Не желети светити се било коме, само искоракнути из већ утонуле стазе која прети да нас прогута као живо блато. Можда би једном стварно ваљало мислити на будућност ове земље, на људе који ће је за коју годину водити, а не само шеткати уз скуте оних уз које смо и сами остарили живећи по правилима која су они прогласили једино исправним, патриотским, мирољубивим и слободољубивим, и тако даље. Ваљало би мало расхладити ових дана главу, а не само стомак хладним напицима, или тело вентилатором. Врело јесте, али мислити се мора.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
