ЗА 160 ГОДИНА – Лозница, од вароши до града
Лозница је имала бурну историју, претрпела је тешке последице у оба светска рата, али се обнављала, устајала и у минулим деценијама, упркос свему, брзо развијала. Овоме су нарочито допринели развој трговине, погранични положај и чињеница да је била административни центар Подрињског округа. Поред раније изграђених делова Лознице почела је изградња Нове вароши и то на месту око цркве и среског начелства. Почиње изградња великог броја кућа, занатских радњи, кафана, поште, апотеке и свештеничких кућа. Тај део Лознице добија лепе и широке улице, које се калдрмишу округлим каменом вађеним из Дрине. Лозница добија своју физиономију и израста у лепу варош.
Нагли развој Лознице доводи до тога да се по закону од 16. јуна 1866. године прогласи за варош. Највише из тог разлога што је за око три деценије вишеструко увећала број становника. Од 431 становника, колико је имала почетком тридесетих година 19. века, када се иселило турско становништво, Лозница 1866. године достиже број од 2.039 становника.
Период друге половине 19. века, па све до Првог светског рата, представља изузетно плодно раздобље за град Лозницу. Тако је 1871. године отворена лозничка Гимназија, 1873. године је подигнута црква посвећена Покрову Пресвете Богородице, у великој мери захваљујући проти Игњату Васићу, 1882. године отворена је прва болница у Лозници, 1892. године основано је певачко друштво “Караџић” које касније израста у Културно-уметничко друштво “Караџић”. Године 1909. основана је јавна библиотека у Лозници, док железницу град добија 1910. године. Невелика лозничка варош прераста из турске касабе у модерно градско средиште.
Ратови 1912. и 1913. године, а посебно Први светски рат од 1914. до 1918. На извесно време заустављају привредни развој и знатно смањују број становника Лознице и околине. За време Великог рата Лозница је била опустошена, становништво у највећем броју избегло, куће и зграде попаљене и опљачкане. Око 500 цивила, грађана уже Лознице, на свиреп начин је убијено, приликом првог продора Аустроугарске војске у Србију. Лозница, која је пред Први светски рат имала 6.264 становника, већ 1916. године броји 3.648 становника.
По завршетку Првог светског рата 1918. године, остаје средиште среза у новоствореној Краљевини СХС. Варош Лозница са Башчелуцима, Крајишницима, Плочом и Клупцима, била је једна од 22 општине Јадранског среза који се простирао на 676 квадратних километара. Приликом првог послератног пописа становништва, обављеног 31. јануара 1921. године, у Јадранском срезу су била 31.844 становника. У Лозници са засеоцима су биле 673 куће и 683 домаћинства са 3.053 становника. Овај попис је утврдио стварно смањење броја становника у Јадранском срезу у периоду од 31. децембра 1910. до 31. јануара 1921. године, које је износило 21.735 лица, односно 48,31 одсто. Губици Лознице са засеоцима износили су 1.490 особа, или 37 одсто, док су губици у лозничкој општини били 2.760 лица, односно 44 одсто.
Временом се постепено обнављају порушене и спаљене зграде, долази до поновног развоја занатства, живот се полако враћа у образовање, здравство, културу, спорт и друге области. Међутим, прилике се мењају када је због неродице 1927. године дошло до глади на селу. У јесен 1927. и у првој половини 1928. године, нагло је опала куповна моћ сељака, што је погодило варошке трговце који су имали веће залихе робе. Стога је у току 1927. године у Лозници престало да ради 11 трговаца, а 1928. године банкротирало је још њих девет. Следеће 1929. године, пало је под стечај седам највећих фирми и последње велике и угледне трговачке куће, тако је Лозница остала без јачих трговаца и извозника. После ових недаћа, Лозница се почетком тридесетих година опоравља. У периоду између два светска рата добија и прву електричну централу изграђену на речици Штири, више савремених млинова, циглану, Вуков дом културе, као и Соколски дом.
Варош Лозница се делила на Центар, Горњу и Доњу Мерају, Горњу и Доњу луку, Стару варош, Бањски шор, Малу, Црногору, Лагатор, Шабачки пут и Башчелуке. У Центру су живеле најбогатије лозничке фамилије: Катићи, Урошевићи, Веизовићи, Гавриловићи, Јосиповићи и други. Ту су се налазиле и најзначајније институције као што су општина, Општински суд, затвор, Пореска управа, пошта, Вуков дом културе са биоскопом, библиотеком, КУД ”Караџић”, Основна школа ”Анта Богићевић”, Гимназија, Стручна продужна школа, Женска занатска школа, Кланица, као и много дућана, занатских радњи и кафана. Период успона и развоја Лознице престаје по избијању Другог светског рата од 1941. до1945. када се водила велика борба против немачког окупатора на подручју Јадра. Најзначајнији догађај у овој борби је устанак у Јадру 1941. године који је предводио тада потпуковник Веселин Мисита. Захваљујући овом храбром официру Краљевине Југославије Лозница је била прво ослобођено место у окупираној Србији и једно од првих у окупираној Европи. Након што је Немачка поново окупирала ове области, уследила је “казнена експедиција” у виду 342. Вермахт дивизије која је спровела један од највећих злочина на подручју Јадра 1941. Године познатији као “Крвави октобар”, када је 2.677 људи масакрирано.
После завршетка Другог светског рата Лозница се развија у зависности од општих економских и политичких прилика у Србији. У првим годинама после Другог светског рата од занатлија Лознице основане су многе задруге у које су занатлије Лознице унеле своја средства за рад, алате и машине и тако су основане: кројачка задруга “Мода”, из столарске задруге основано је преду-зеће “Слога”, штампарија Ђорђа Шалиначког постала је штампарија “Пролетер”. Од стране металаца Лознице основано је предузеће “7. јули” које касније прераста у ФАК (Фабрику аутотракторских кочница). Пекари Лознице су основали пекарску задругу “Клас”.
Трговинско предузеће “Јадар” је прво трговинско предузеће основано 1946. у Лозници, док је трговинско предузеће “Дрина” основано две године касније. Грађевинско предузеће “Зидар” настаје 1954. године у Крупњу, а седиште му се премешта у Лозницу септембра 1955. године.
Корените измене структуре привреде Лознице настају 1957. године, изградњом и почетком редовне производње “Вискозе”, индустрије вискозних производа и целулозе. Обим и значај индустријске производње “Вискозе” убрзали су развој и других привредних области у Лозници (саобраћај, трговина, грађевинарство, занатство, банкарство и др.), који постају значајан фактор развоја Лознице и побољшања животног стандарда грађана. Нагли индустријски развој Лознице позитивно се одразио на услове живота, структуру и запосленост становништва. Упоредо са развојем индустрије и изградњом привредних објеката, развија се град Лозница, са приградским насељима. У Лозницу се досељава велики број радника из свих крајева, а највише из шире околине града. Јавља се потреба за изградњом великог броја стамбених зграда, школа, обданишта, проширење градске болнице… Ради тога је 1964. године урађен општи урбанистички план града, по коме се Лозница развија у модеран град.
Лозница од краја 2007. године званично има статус града, а у последње дведеценије осетно је променила изглед. Постала је богатија за нове саобраћајнице, од краја 2024. мото-путем је повезана са Шапцем, а ближи су јој постали Београд и Нови Сад.
У Индуструјској зони ”Шепак” фабрике су отворили страни инвеститори ”Адијент” и ”Минт” који су запослили неколико хиљада радника, Здравствени центар је обновљен тако да су малтене само темељи остали стари, број незапослених је осетно смањен, град има нови фудбалски стадион капацитета мало више од 8.000 места, отворени базен, добиће ускоро и атлетски стадион, а Лозници предстоје нови капитални инфраструктурни пројекти.
Од дана када је пре 160 година постала варошица до данас превалила је велики пут, порасла, средила се, али су пред њом дани у којима ће наставити да расте са циљем да буде још боље место за живот свих генерација.
Стефан Вилић, кустос историчар
Фото: Музеј Јадра и архива ЛН
