НА ФЕСТИВАЛУ ‘’БЕЛДОКС’’ – Премијера филма ‘’Фабрика не сме да стане!’’
Дугометражни документарни филм ‘’Фабрика не сме да стане!’’ премијерно је јуче приказан у оквиру Међународног фестивала документарног филма – Белдокс, у београдском Дому омладине. У 80 минута филма спакована је прича о лозничкој ‘’Вискози’’, гиганту хемијске индустрије некадашње Југославије, фабрике која је хранила цео лознички крај, а онда почетком овога века доживела неславну судбину и на крају завршила као огромна опустошена руина.
Према речима редитеља и сценаристе филма Марка Николића, филм ‘’Фабрика не сме да стане !’’ настао је из потребе да прикаже свој однос према времену које се налази између носталгије и заборава.
– Премијера филма је прошла одлично, са готово пуном салом, и апсолутно сам задовољан пријемом од стране публике. О томе сведочи и број у исто време и уплаканих и озарених лица које смо имали прилике да видимо на премијери и после ње. По првим реакцијама видим да је одлично примљен и код филмске критике, а и код колега из струке. Филму предстоје приказивања на међународним фестивалима, а надамо се и скорој премијери у Лозници на јесен ове године. Верујемо да ће се у догледно време наћи и на малим екранима. Све ово је потврда важности теме колективне прошлости и колективног заборава, као и преиспитивања наших искустава у односу на то време, како бисмо их употребили и данас – рекао је дан после премијере Николић за портал ЛН.
Према речима Александра Костића, познатог пог његовом раду на проналажењу и спасавању фотографија, негатива и других артефаката из рушевина ‘’Вискозе’’, премијера је прошла ‘’савршено’’.
– Филм је оправдао очекивања, мада ћу морати да га погледам још једном да бих добио комплетан утисак. Сама прича је више базирана на сећања бивших радника и њихову емоцију, док је фабрика негде у другом плану, конкретни историјски подаци и чињенице. Одушевљење публике на крају и аплауз од неколико минута остаће ми заувек у сећању – каже он.
Марија Шћекић Марковић, етнолог, каже да филм о ‘’Вискози“ није доживела као уско документарни, већ као изузетан уметнички и антрополошки филм у коме кроз сећања, интерпретације и асоцијације, анализу једног времена и положаја радника великог гиганта, некадашњи радници фабрике говоре о себи, колегама, атмосфери у погонима, друштвеним односима и променама.
– Врло динамичан филм, монтиран од пребогатог етнографског и документарног материјала, у који су уклопљени и архивски снимци из фабрике када је радила у пуном капацитету. Сазнајемо о људским судбинама, културним обрасцима и преиспитивању прошлих, па тзв. транзиционих и садашњих односа у друштву. Ту су и снимци из ваздуха некадашњег идентитетског знака овог града, уз исечке са изложби фотографија из фото-студија хемијског гиганта, које сакупља и неколико година излаже студент Александар Костић. Фотографија, кадрови и музика доносе гледаоцима много више од сећања на фабрику, младост, идеологије, идеје, или прошло време. Улазимо у личну и културну интиму, и започињемо са питањима самопреиспитивања и одређења. И колективног и личног. Већ се на промоцији видело да ће сваки гледалац на свој начин доживети неки део филма као посебан и/или као подстицај за ширу групу питања. Филм је у тој мери вишеслојан, да сматрам да ће засигурно бити одличан пример за све уметнике и истраживаче који се баве визуелном антропологијом у најширем смислу. Српска кинематографија постала је богатија за изванредан филм, а Лозница добила изузетно велики дар: уметничко, али и научно дело за сведочанство и херитологију, дуго чекану прилику за недовршену (и/или неиспричану) сопствену причу о граду, фабрици и о себи – оценила је она.
Оно што гледалац док гледа филм не зна, наводи она, јесте то да је у њему приказан сублимирани део грађе коју је филмска екипа прикупљала око три године у Лозници и околини. Након премијере, у оближњем кафеу уз освежење за прештампан некадашњи бон из фабричке мензе, публика је размењивала утиске. Толика разноврсност импресија и асоцијација показала је да филм не даје ниједан и ничији коначни закључак, већ отвара пут ка катарзичном процесу испитивања, преиспитивања и разумевања, наводи Шћекић Марковићева за ЛН.
Подсетимо, ‘’Вискоза’’ је радила до почетка 2005. године, када је престала производња. Тада је и почео суноврат компаније која је крајем осамдесетих запошљавала више од 11.000 радника и кроз коју је, како се рачунало, од 1952. године, када је примљен први радник, све до слома прошло више од 30.000 запослених. Средином 2009. стигао је и стечај. Онда је замах ухватило черупање комплетне фабричке имовине па данас од фабрике постоје само голи зидови. Филм ће сада почети свој живот, а судбина фабрике у којој су многи зарађивали за живот остаје забележена за сва времена. Као подсетник, успомена, али и опомена да под одређеним околностима, и људским поступцима, и наизглед немогуће ствари, да нестане толика фабрика, постају могуће. Нажалост, по ‘’Вискозу’’ и оне коју су најбоље године живота провели у њој.
Т.М.С
Фото: Талас филм и архива ЛН
ПРОЧИТАЈТЕ И…
ЗАВРШЕН 55. ЂАЧКИ ВУКОВ САБОР – Вредности не бледе у сенци пролазности
