МИНАМИ ХОШИНО, ПОВРАТАК У ЈАПАН – Бићу ходајућа реклама Лознице
На лозничким улицама више нема ни звезданог поља, ни таласа океана, волонтерка из Јапана, која је две године радила у Туристичкој организацији града Лознице (ТОГЛ), Минами Хошино, у слободном преводу Звездано Поље на Таласу Океана, вратила се пре десетак дана у Фукуоку на најјужнијем од четири главна јапанска острва. Пре одласка на пут који је изазивао подељена осећања, радост због повратка породици и тугу због одласка из Лознице и Србије, Минами је за ЛН причала о искуствима у нашој земљи и какве утиске одавде носи.
– Пре него што сам дошла, моја слика о Србији била је сасвим другачија, не толико позитивна јер су вести које су стизале у Јапан биле углавном из западних земаља. О Лозници ничега нема на јапанском, али нисам скоро ништа нашла ни на енглеском језику, свега један или два сајта, али сам на гугл мапи пронашла где је. Чула сам да су људи у Србији много гостопримљиви, највише у Европи и осећала сам да нешто није у реду јер је са једне стране био лош имиџ, за који нисам знала да је плод пропаганде, а онда су људи, из не тако добре земље, одлични – није се уклапало. Хтела сам да видим све из друге перспективе и да се лично уверим како је овде заиста, и уопште на Балкану какви су људи. Мислим да сам у томе успела за две године и сада ми је мишљење о Србији, Балкану и људима овде потпуно другачије – рекла је Минами.
Лозничка Јапанка каже да су је људи у нашем граду упознали и свуда су је радо дочекивали, као пријатеља. Када би говорила српски, а доста добро га је научила, помагали су јој да пронађе праву реч, као и у свему другом. Како каже, верује да су људи као огледало, какав си према њима и они ће, углавном, бити такви према теби.
– Неко је баш чисто огледало, неко није толико чисто, али види се када поглед траје дуго. Такво мишљење ми је много помогло и сада још више верујем у то. Не само Јапанци и Срби, људи широм света су огледала. Овде сам научила и да је боље ствари увек погледати из другачијих углова, проверити, иако верујеш, видети из друге перспективе и онда се може наћи сопствени одговор. У Јапану ћу примењивати и оно што сам овде научила о кувању и спремаћу и српску храну – наглашава девојка са осмехом на лицу.
Уз смех каже да је била шокирана када је први пут видела ”целу свињу на ћумуру” и овцу са очима, као и када је први пут била на српској свадби. После је била на још многим и каже да је имала срећу да је људи позивају.
– Први пут сам мислила да је дошло до некаквог сукоба, да су се наљутили јер је непрекидно била ху, ху, бука. Ништа слично нисам видела у Јапану, тамо је мирно. Овде сам научила и коло да играм и видела сам шест, седам сати пијења и плесања, а после тога нисам ништа могла да чујем, уши су ме болеле. Људи су ме позивали и на славе и из свега тога сам много лепих искустава понела, а једно које желим да понесем у Јапан је и то да овде људи деле осећања. Много отвореније него у Јапану. Код нас се то дели са породицом, али не са пријатељима, као овде. Ако си срећан, овде позиваш све и не мариш да ли ће твоји пријатељи довести пријатеље или рођаке, а код нас мора тачно да се зна колико људи долази. Пијемо и и једемо и ми заједно, али није тако гласно. Ви када сте срећни, уживате заједно и радујете се, али и када сте тужни, такође причате са другима и они буду тужни или љути уз вас и увек кажете ”ја сам увек ту за тебе” и буквално сте ту. Мени се то свиђа – прича Минами.
Запазила је, наравно, и оно што ниједан странац у овој земљи не може да пропусти, поред гласне приче, у Србији се много и псује, али Хошино то гледа из другог угла.
– Много сте креативни, све псујете, и Сунце, и хлеб, и бога, и мајку и оца, фамилију, бандеру, све што постоји, а тога у Јапану нема уопште. Креативна традиција – смеје се Минами, коју су благовремено научили да препознаје псовке, да не би погрешила.
За Лозницу каже да је чист град и да не може да нађе ништа што јој се није свидело јер се навикла на све ”што јесте и како јесте” и сада јој је све нормално. Природа јој се допада, али треба да се пази на њу, а сметало јој је то што је у кафићима и ресторанима музика прегласна па не може да се разговара.
– Када пијем са неким, желим да разговарамо, али не може прича јер је прегласна музика и онда то нисам волела сатима, али сам на крају нашла начин да уживам. Морала сам. Сада вичем када хоћу да причам – објашњава.
Начин рада у Србији јој је необичан јер у Јапану, када се деле информације са колегама, онда се договара састанак, а овде се прича о животу и онда се у делу приче добије и тражена информација и може да се пласира идеја. На послу јој је дуго требало да се навикне да ради када се прича јер није могла да се концентрише, а није знала српски. Мистерија су јој биле и пуне баште угоститељских објеката у радно време и како је све опуштено.
– Људи уживају у животу. Не знам да ли је то стварно тако, али ми је утисак да се не брину превише о будућности. Ако можеш да уживаш у кафи и на сунцу са пријатељима, цениш тај моменат и много ми се допада тај начин размишљања. Прошле године ми је мајка дошла у посету и била сам изненађена јер јој се много допало све овде, а највише храна. Мислила сам да ће јој бити преслано и премасно, али јој се одмах допало, а први пут је пробала храну одмах у Београду, кад је стигла. Појела је бурек са сиром и одушевила се. И није једина. Средњошколци из јапанске школе су посетили Лозницу, ишли су у гимназију, Тршић и Бању Ковиљачу, шетали се по граду, а посетили су и ТОГЛ и после су ми слали извештаје о посети, каква су им искуства, како им је било овде. Писали су врло добре коментаре, али се свакоме од њих највише допала ”Промаја” у Тршићу – потврђује Минами да овдашња храна оставља јаке утиске.
Драго јој је што Лозница има везе са Јапаном, тамошњи инжењери су учествовали у настанку ”Вискозе”, бањска фонтана је јапанска, КУД ”Караџић” је гостовао у Јапану, а њени сународници овде… Посебно јој је важно то што Лозничани то нису заборавили и каже да људи у Јапану то треба да знају. Важно јој је да истакне колико је захвална Лозничанима, колегама, директорицама, на које је увек могла да рачуна, граду који ју је срдачно дочекао. Каже да је много тога лепога доживела на послу, у граду, на манифестацијама… ситнице које много значе попут ”коничива” како су јој се деца јављала и наглашава да су то све успомене које ће заувек ”чувати у срцу”.
– Желим то да поделим у Јапану. Ја ћу сада бити ходајућа реклама за Србију и Лозницу. За две године овде само једном сам отишла у Јапан зато што сам морала због мастер студија, а иначе не бих уопште. Одлазак одавде је пола, пола јер се овде осећам као у другом дому. Сада када боље разумем и причам српски, лакше комуницирам и више уживам, ја морам да идем. Када би моја породица могла овде да живи, остала бих. Планирам да узмем мастер туризма, да искористим ово лепо искуство и да радим између Јапана и Србије јер планирам да се вратим – каже лозничка Јапанка.
Минами каже и да јој је жао што мисли да је могла више дати Лозници и ”узвратити граду који јој је много дао”. Осећа се као да није пружила довољно, али греши јер је, не само представљајући своју земљу на радионици у Омладинском центру или на Дану Јапана у Галерији Мина Караџић, и ангажовањем на манифестацијама, а оригами је са децом правила и последњег дана у Лозници на ”Пролеће фесту” у Ковиљачи, и осмехом и срдачношћу ширила позитивну енергију као право Звездано Поље. Колико ће њој недостајати Лозница, толико ће и она пријатељима које је стекла и са којима ће, каже, остати у вези.
Н. Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
ПРЕДСТАВЉЕНА ДИГИТАЛНА ТУРИСТИЧКА МАПА – Савремени водич кроз Лозницу
ЏИЈУ-ЏИЦУ: ЛОЗНИЦА ОПЕН – Немања и Харун освојили шампионске појасеве
