НАШИ СМО – Стадо
Описујући народ, у “Библији” се користи израз стадо: “Бог је пастир који води, штити и тражи залутале, Бог је добар пастир који даје живот за своје мало стадо”, истичући рањивост људи без духовног вођства. У складу с тим, Исус Христ је увек био уз народ, учио га, разговарао са народом, давао савете, помагао сиротињи, видао ране, праштао, поштовао га, као што су и његови следбеници поштовали и обожавали њега. Никада се није уздигао изнад њих, духовно је увек стављао изнад материјалног.
Тако говоре предања. Данас, део оних који себе називају слугама божјим уместо да разговарају са својим “стадом” доносе одлуке које изазивају разочарање па и гнев, а као резултат имамо залутале “овчице”. Стављање катанаца на цркве и манастире и укидање богослужења у некима од њих, ових дана изазивају незадовољство народа лозничког краја. Лозница је град који на својој територији има 29 верских објеката, многи су стари вековима, они су кроз бурна времена, којих је на овим просторима било напретек, сачували обичаје и веру народа ових крајева. Све те светиње, па и оне потоње, неко је изградио, зна се и ко, почевши од српских владара, задужбинара, који су их оставили у аманет потомцима, свом народу да се окупља, слави Бога и моли се Богу, венчава се, крштава.
Најновије одлуке о реорганизацији парохија, како званично објашњавају из Епархије шабачке којој припада и Лозница, донете су “на основу Устава Српске православне цркве (СПЦ) у сарадњи са надлежним епархијским органима, а према указаној потреби” па се, између осталих, чокешинска, једна од најстаријих парохија гаси и припаја новоселској. Када се дигла галама, јер народ не разуме црквене изразе “арондација парохија”, али зна шта значи гашење, од појединаца, али не и од епископа, стиже објашњење да то ништа не значи за парохијане и да ће се у Чокешини богослужење и обреди обављати као и до сада. С обзиром на то да то није речено званично, питање је да ли ће тако и бити.
Богослужења нема ни у цркви у Тршићу, Горњој Борини, Трбосиљу која је проглашена нелегалном јер није освештана, а радила је десет година… Парохијани су тражили објашњење, куцали на врата шабачке епархије, али им нико није отворио. Са својим верницима црквени оци комуницирају путем друштвених мрежа па су ових дана известили да црква-брвнара у Тршићу, која је у државној својини, није црква, већ капела “чија првобитна намена није била богослужбена, већ је касније добила ову намену и да није замишљена нити може да врши улогу парохијског храма”. У циљу решавања проблема, народ из Тршића упућује се у село Воћњак где ће ове године бити завршена црква у којој ће се обављати богослужења и обреди, а наводе да би се службе обављале и у капели у Тршићу према одређеном распореду. Такође, Епархија шабачка подржава и евентуалну изградњу новог храма у Тршићу који би функционисао као парохијски храм народа Тршића.
После овог објашњења, човек не може а да се не запита: како је могло све да функционише 23 године и, одједном, више не може?
Не могу, а да не упоредим затварање појединих цркава у сеоским срединама са издвојеним одељењима основих школа. У појединим одељењима међу којима је и Горња Борина, има мало, или ниједног ђака првака, још увек врата нису замандаљена, води се рачуна о објектима, ако затаји локална самоуправа ту су мештани да припомогну, као што помажу и црквама. Тако би требало и Епархија да води рачуна о свом “стаду”, посебно у местима где су већином старачка домаћинства.
У Уставу СПЦ се наводи да, ако у једној парохији живи мање православних домова него што је предвиђено, “могу се направити изузеци у оним местима и крајевима где теренске и друге прилике не допуштају такво груписање парохије.” У њему такође пише, “епископска власт у заједници са свештенством и народом преко својих самоуправних представника и органа, уређује и управља пословима имовинским, задужбинским, фондовским, као и другим пословима који се овим Уставом предвиђају.”
Уместо да буду у сталном додиру с народом неки црквени великодостојници изабрали су да остану недодирљиви, а зар није грех уздизати себе изнад других? Тај народ којег ништа нису питали увек се одазива на позиве цркве и даје прилоге за хуманитарне акције, или црквене потребе. Зар му не треба вратити истом мером?
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
