НАШИ СМО – Што је глава празнија…
Наш народ каже ”Испеци, па реци”, што би се рекло немој да ти речи буду брже од памети, под условом да поседујеш ово друго, да не би после објашњавао ”шта је песник хтео да каже”. Сведоци смо да, нажалост, то није тако и да често, посебно они који не би смели, одвале нешто да човек мора два пута да чује, или прочита како би се уверио да не халуцинира.
Није исто када вам нешто каже комшијино дете, или његов отац, радник, или власник фирме, десетар, или генерал, и тако даље, што је особа на вишој, односно одговорнијој позицији, то је њена реч тежа и морала би добро да промисли пре него што нешто изговори. Данас се речи преносе брзином светлости, за час посла их ето до широких народних маса преко електронских медија и фамозних друштвених мрежа. Онда крене коментарисање, па сецирање, а од навијачких страсти се изреченом даје оцена, односно квалификација.
Дошла су времена да су у разне фотеље сели неки чији је доњи део леђа то могао само да сања до пре коју деценију. Слаба селекција, промењен систем вредности, омогућио је аутсајдерима, дојучерашњим маргиналцима да мало игром судбине, мало утренираном лактању, усавршеном климоглаву и сличним дисциплинама дођу до места која, реално, далеко надмашују њихове капацитете. Неки су ходајућа реклама за изреку ”Што је глава празнија, то је безобразнија”, а није проблем што имају промају испод косе, већ што апсолутно нису свесни своје несвести, па јуришају са уверењем да су барабар са Ајнштајном. Они живе у складу са латинском изреком ”Шта је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу”, верујући да су они оно прво па лупају горе него легендарни ”максим” по дивизији.
Проблем је што смо се деценијама наслушали глупости па су нам сензори за такве ствари од силне употребе отупели, да на много тога не реагујемо, треба да буде баш нешто жестоко да се тргнемо, али и тада то буде млако. Све се, углавном, сведе на коментаре ”јеси ли чуо шта онај рече” и ту се све и завршава. Уколико се јавност и усталаса, ето ти ”објашњења” да је ”извучено из контекста”, превођења нечије изјаве, прања, ублажавања, разводњавња, и на крају минимизирања да се частан човек запита да није претерао у реакцији. Наравно, тако пролазе глупости, неодмерене изјаве, неке зреле и за реакцију институција, и време чини своје. Поготово када стижу једна за другом, па нормални нису себи дошли од прве, а већ ето ти друге одвале за неверицу.
Проблем је што свашта говоре они који треба да буду пример културног и одмереног понашања, промишљености, пример како треба, бити умерен, рационалан, а не пироман у барутани. Ништа се то случајно не дешава. Ослушнете ли понекад основце када ходају око вас? Осим што углавном галаме, ‘ајде то да им се опрости на младост, адреналин, они често псују као чета кочијаша. Изборили су се за равноправност па и дечаци и девојчице користе изразе који нису за новине, а ни за било где другде. Када ту испеку занат није чудо да после немају ни мере ни обзира. Додуше, ови старији који лупетају одрасли су у неко друго време, али ваљда сад имају шансу да покажу своје право лице, па се надокнађује пропуштено.
Ваљда ће се вратити време када су речи биле вредније, када се пазило где се шта и како говори, вратити свест да што је позиција виша, то је реч тежа, и да се во веже за рогове, а човек за реч. Или то не важи више јер је волова све мање, мислим оних по селима. Треба се сетити да су речи као пчеле, оне су истовремено и мед и жаока. Или је већ поменути Алберт био у праву када је рекао да су две ствари бесконачне, свемир и људска глупост, иако није скроз био сигуран за свемир. Треба се вратити на фабричка подешавања, имати стила, образа и ћутати, ако се нема већ шта паметно рећи.
Иначе, да ли сте видели пре неки дан холандског премијера како после 14 година предаје дужност наследнику и са положаја одлази сам, возећи бицикл, праћен једино фото-репортерима и аплаузима грађана. За наше прилике научна фантастика. Или се човек једноставно, што би код нас рекли, није ”снашао”.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
