НАШИ СМО – Фер-плеј
Реч која би у нашем језику подразумевала поштену игру, коректне односе између два спортска противника или, пре свега, међусобно поштовање, готово да је у данашње време неупотребљива и депласирана. Почев од изворног места где се најчешће користи, од спорта, до политике, фер-плеј је остао понегде тек у наговештајима. Тужна је реалност у којој смо сви раздељени на више страна, у којој је тешко пронаћи истомишљеника у кући, а камоли на послу, игралишту или скупштинској сали.
Подељеност је отишла, рекло би се, предалеко и све је неизвеснији повратак у некакву нормалу. Утакмице се играју да би играчи показали колико не подносе оне из супротстављеног тима, навијачи да би доказали ко је јачи на и мимо терена, и, уместо да се искаже барем мало поштовања према другом “табору”, углавном се, нажалост, све чешће, показује чак ни мало прикривена мржња. Мржња до бола. А исто је и у политици, однедавно и у вери, а, како се одмиче живот, све извеснија ненормалност се показује и међу сродницима.
Неколико недеља уназад сведоци смо како се и црква поделила на две стране, боље речено на верни народ који се нашао у до сада недоживљеној ситуацији, а све због тога што се црквени великодостојници понашају у најмању руку неуобичајено, да не кажемо несхватљиво у ономе што се назива духовним животом. Укидање богослужења у неколико цркава са лозничке територије, увођење забрана свештеницима да одлазе у домове неких верника, неодговарање епископа на позив народа да их прими на разговор како би се нашао излаз из такве ситуације, ушло је у неку другу димензију, све даљу фер-плеју и поштовању регуларног понашања.
Здравство је посебна територија у којој се десило чак и то да они који се залажу за олакшавање лечења пацијентима и укидање листа чекања, наилазе на отпор других којима то из неких разлога није интерес. Неки којима није довољан рад у државној болници, већ то чине без икаквих ограничења и у својим приватним ординацијама, ипак није стало да стану у колону оних који би да се искорени било какво подмићивање здравствених радника. Изостанак фер-плеја у овој области пацијенти најчешће осете у чекаоницама када чекајући преглед у заказаном термину гледају како неки улазе у ординацију преко реда и задржавају лекара код којег често нису ни дошли због прегледа.
Академска заједница је у стању о каквом се доскора није могло ни сањати. Студенти као природна будућност и темељ државе, постали су двострани полигон на којем с једне стране играју они који су за учење, а са друге они који су исто за учење, али уз поштовање закона и деловање права. Нажалост, и трагични догађај од пре седам дана у којем је студенткиња изгубила живот неки су искористили као повод да борбена дејства покрену из свих расположивих оружја и оруђа како би се уписао политички поен више. Наравно, без икакве фер-плеј потраге за истином. Једни су напречац осудили “блокадерску страну”, коју већ одавно називају антисрпском, и каквом све не…
Најдинамичнија и најдоминантнија у нашим животима свакако је политичка утакмица која као да нема полувреме. Чини се да траје без прекида и судијских санкционисања када је то најпотребније. Као да је домаћи тим умислио да је увек бољи и јачи и да казнени простори или фаулови не постоје. Толика подељеност је довела и до тога да у земљи имамо данас део медија који се залажу за, назовимо то опозициону страну, и гомилу других, покупованих од оних блиских владајућој страни да је по том принципу немогуће представити нешто што би било макар и близу реалној и објективној, пре свега истинитој слици. Локални избори у десетак општина узели су облик најлуђег рата. Као да нам није доста ратова у светским оквирима, већ то морамо да примењујемо и у сопственом дворишту. Скоро па је невероватно да у држави имате изборе које надгледа толико полиције, да она, углавном, некима гледа кроз прсте, а некима баш и не. Да се дешава да човек ударен палицом непознатог нападача не може да добије одговарајућу заштиту, а да нападача уклањају полицијске снаге, али не увек до притвора, где је место сваком насилнику, ма ко он био.
Како год, о фер-плеју, изгледа, нећемо моћи још дуго да говоримо. Можда га буде када дођу други тимови, судије и играчи.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
