ОСАМНАЕСТ ГОДИНА ЛОЗНИЧКИХ НОВОСТИ – Нек’ је сретно пунолетство
Први број Лозничких новости изашао је 21. марта 2008. године, тако да нам је данас осамнаест година и постали смо пунолетни. Иза нас су непуне две деценије које су, чини се, пролетеле у трену, али тешко да објављивање 940 бројева, из петка у петак, може да ”пролети”. Тај утисак ствара стално гледање унапред, чим се у среду заврши један број, већ се размишља о наредном за седам дана и тако осамнаест година.
У тих шест и по хиљада и кусур дана стало је много тога, среће, туге, трзавица, подршке, разумевања, као у сваком колективу, или породици где увек има успона и падова. Оно што је све време остало исто јесте наш ”старомодан” начин рада – кад год је могуће, чути обе стране, без навијања, са жељом да наше странице, новинске, али и портал и друштвене мреже, буду отворени за све. Наравно, уз поштовање Кодекса новинара Србије и једног од основних начела новинарства – објективности, у време када је до тачних информација све теже стићи.
Тога се држати је, нажалост, све теже. Не због нас, већ због времена у коме живимо. Поделе су све оштрије, фер-плеј на апаратима, а о томе да се данас све и свашта, а богами и свако, назива ”медијима” може се написати неколико социолошких, а богме и психолошких студија. У јурњави за кликовима, пратиоцима и прегледима, настала је папазјанија у којој се сервира све и свашта, критеријум је, углавном, да критеријума нема, а главни показатељ ”успеха” број кликова и пратилаца на друштвеним мрежама. Кога брига за правопис, граматику, а објективност и истина се пре промаше, него што се десе.
У том све већем медијском блату, тешко је, а понекад делује и готово самоубилачки, настојати да будеш ”седма сила” која се држи основних правила. Дошла су времена када је подела на ”наше” и ”њихове” никад већа. Сви се, наравно, залажу за ”слободне и објективне” медије, али само док су такви по субјективној оцени тих ”наших” и ”њихових”. Ако пласираш информације које одговарају њима, све је ок, али чим објавиш нешто о ”онима” другима ето рафалне паљбе, наравно преко друштвених мрежа, где никада нисмо искључивали коментаре. Е, онда си ”њихов”, издајник, полтрон, треба те угасити, затворити, запалити, и добијаш сличне ”комплименте” ”правдољубивих читалаца”.
Времена су када је медију минус што настоји да буде ”ни по бабу, ни по стричевима”, мораш бити нечији. Не мораш. Можеш да будеш свој, без обзира на те стручњаке опште праксе који ”знају” како треба. Као што написах пре годину дана, у ЛН се могло и може читати о позитивним и негативним стварима, о ономе што ради власт, али и опозиција, сазнати за проблеме, обичне људске приче. Циљ је непромењен од првога броја, да будемо место где ће читаоци добити правовремене и тачне информације, доступни свима, без обзира на политичку, националну, страначку или неку другу припадност, пратимо све догађаје важне за нашу средину, али нормално, нису тиме увек сви задовољни. Нормално да ће неко ко траје оволико, чинити грешке, али никада епохалне и никада (зло)намерно.
Као присутни на друштвеним мрежама на све што објавимо, добијемо брзе реакције читалаца. Уклањамо само коментаре увредљиве садржине, неприхватљиве у нормалном друштву, остале не. Били смо и јесмо спремни за хвалу, добронамерну, али и ону другачију, критику. Суштина је да ништа објављено није нетачно, а ствар образовања, схватања, личне културе, политичке или неке друге припадности је како неко прихвата информацију. Уосталом, све је ствар избора, коме нисмо довољно поуздани, објективни, и слично, нека покуша да се информише на другом месту. Хвала Богу, има где.
Пут до пунолетства обележила је и стално присутна неизвесност, ход по ивици, на који смо готово па навикли. Ретко када је то брзи, или ауто-пут, више је макадам, али вожња траје, повремено и на резерви, нога је на гасу, у времену када је најопасније ићи средином.
Ред је и за мало подсећања. Лозничке новости покренули су новинари Зорица Вишњић, Владимир Станимировић и Перо Вишњић, а придружили су им се Верица Мићић, Душан Јошић, Саша Трифуновић, Слободан Пајић, Небојша Трифуновић и Јово Михајловић. Нажалост, остали смо најпре без Дула, а онда и Зорице, али трајемо чувајући успомену на наше пријатеље и колеге.
На рођендан можемо рећи велико хвала онима који нас подржавају све ове године, као и свима који нас добронамерно критикују. Идемо даље, од петка до петка. Спремни на дане мирне, али и олујне пловидбе, посада мала, али прекаљена, свесна да “ко хоће часно, не може ласно”, али нисмо научили другачије. Шта ћемо кад смо старомодна ”седма сила”, иако су дошла ”модерна” времена. Испред нас су нови изазови, а иза угла нас чека и хиљадити број. Пре осамнаест година тако далек, готово утопијски сан, а сада смо ту. Још само 60 бројева. Ни много, ни мало, али и даље са ставом да је важније да оно што објавимо пре буде тачно него брзо. Шта ћете, старомодни пунолетник.
Срећан нама рођендан, а велико хвала свима вама који нас пратите. Живели!
Бројке говоре
За 18 година стигли смо до 940. броја, само у време ковида један није изашао у штампаном, већ у електронском издању, а, иначе, свакога петка је нови број на киосцима. Такву редовност у излажењу и трајање пре ЛН нису имале ниједне локалне новине у Лозници. На фејсбуку свакога месеца имамо између 4,5 и 5,5 милиона прегледа, уз одскакања када се нешто значајно догоди, а број читалаца се креће изнад 400.000. У јануару ове године било је око шест и по милиона прегледа и око 476.000 читалаца, а у последњих 30 дана 4,7 милиона прегледа и више од 450.000 читалаца.
Саша Трифуновић
