НАШИ СМО – Мало фали, много…
Чули сте за оно ”мало фали, много недостаје”? То ми неодољиво личи на већину нас, од ”обичних” људи па навише. Као да нам је у генетском коду убачено да када нешто радимо, чак и ако уложимо много труда и времена, па и новца, увек као да се уморимо пред крај, префорсирамо и никада ствар не довршимо до краја. Увек то нешто ”мало фали”.
Не знам за вас, али ако уђем у свеже окречну белу собу, а деси се да негде остане црна тачка око моментално ”лети” ка њој. У свом том белилу, чистоти, она ”боде” очи, смета, и наводи на питање – како је могуће да је све лепо урађено, а да она остаде да тако мала баци сенку на све остало. Можда то други не виде, неки би рекли ”само баксуз примети”, то вам је као и оно да се длака нађе у тањиру углавном код њега. Можда јесте, можда није. Углавном, пре неку годину уради се реконструкција Булевара Доситеја Обрадовића, нови асфалт, велики број паркинг-места, промењена расвета, нови семафори, све као и што треба за најдужу саобраћајницу у граду, али… Јесте, има ”али”. Остадоше у том и тако сређеном булевару бандере које једе корозија, неке мање, неке више, али ено је, само грицка. У једном разговору из тог времена на моју примедбу да би сад био ред офарбати и бандере да све буде лепо, уредно и ново, одговор је био лаконски, ”није то проблем”. Поглед на булеварске бандере каже другачије. Углавном, ”остари” и булевар, а оне још не добише нову боју. Можда је проблем што су високе, много је то фарбе, ко зна. Мада, да се то и сада уради, улица ће да ”прогледа”, тазе офарбане сигурно би освежиле и подмладиле булевар.
Одем, нажалост, ових дана до болничке капеле. За оне који су до сада имали среће да тамо не иду, налази се до шумице, поред великог магацина, скрајнута, како и треба. Оно што не треба је да оне који ту долазе, да преузму своје најмилије пре пута до вечне куће, поред стазе сачека гомила бачених столица, делова намештаја, омањи отпад. Невероватно је да у установи у коју је држава уложила гомилу пара, која је препорођена, модерно опремљена, коначно је оно што треба да буде за овакав град и његову околину, са онако великим болничким кругом, нигде није било простора да се те ствари тамо склоне. Не мора човек у таквим тренуцима да гледа ружне призоре, треба да га дочекају ред, чистоћа, а не расходовани столови.
Ако шетате градом, поред Штире код дистрибуције, па окренете ка граду булеваром, и имате папир или празну флашицу коју бисте бацили на неким местима сте пред избором да их баците у траву, или реку, или да их носите даље, јер нема канте за отпатке. Нигде. Ко путује аутобусом зна да одавно нема ни прилазног тротоара из правца града преко парка који директно води ка улазу у станицу. Амбициозно урађена, стаклена станица, баш онако светска, а нема плочника. Мора се около, или преко шљунка. Тако годинама.
Уз подршку града су сређене фасаде у булевару и Улици Светога Саве, прогледале старе зграде, подмладиле се, али има неких којима је та чистота зидова била одлична подлога за графите. Упропастише их за час посла. Стоје тако нагрђене до неког новог фарбања. У граду, каже легенда, постоји видео-надзор, постоје и методе да се лако нађу ти ”уметници”. А онда кад се нађу да им се дају четке да уклоне своју ”уметност”, и то о свом трошку. Али јок. Џаба сте (смо) кречили. Имамо ми и бициклистичку стазу кроз Клупце, али, опет оно, није урађена до Тршића, чувени имовинско-правни проблеми, а и оно што је урађено је мало заузето упаркираним колима, од њих и местимично подробљено, па је оно што треба да буде место за безбедно кретање бициклиста, посебно деце и младих, полуупотребљиво. Вози мало стазом, мало путем, па шта буде.
Хоћемо ми да нам буде боље, да будемо као сав нормалан свет, али нам нешто не да да започето завршимо, урађено сачувамо, да се мало позабавимо финесама уместо што сами себе саплићемо. Није свака критика злонамерна, није да се увек може рећи ”нема везе”, и није свако указивање на пропуст(е) закерање. Ситнице? Можда, али ситнице чине све крупне ствари, а ми бисмо могли да се колективно потрудимо да нам приликом кречења не остане она црна тачка. Или она боде очи само баксузима. Ко зна?
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
