НАШИ СМО – Реч
Ретки су они који никада у животу нису наишли на смркнут поглед насупрот себе, на мрзовољност, нељубазност, непријатност, ружну реч или, чак, чист безобразлук. Нажалост, таквих примера је на све стране и често се помињу ситуације на разноразним шалтерима уз ону чувену “фали вам још један папир” и “зашто то није оверено”, “где вам је потпис лекара”, “на паузи сам”, “сачекајте испред” и низ сличних. Уз претпоставку да нико на неки шалтер, или пред некога од кога очекује помоћ или услугу није дошао из хира или чисте досаде, онда се свакако лако може закључити да би се само применом лепе речи у одређеним ситуацијама и “гвоздена врата” могла отворити. Чак и ако се тренутни проблем не реши моментално, барем ће им тако бити за нијансу олакшан од тренутног терета.
Нормалним разговором се свакако утиче на односе између људи, а ако знамо шта нам прија да чујемо од другога, ваљда нам то може бити путоказ шта и сами можемо учинити према некоме када му се обраћамо за било шта и из било ког разлога. Кажу да је и пристојан разговор вештина која се учи, али логично би било да основе таквог обраћања стекнемо у кући од родитеља и од малих ногу. Када је нешто добро, када има добру базу, лако га је надоградити, улепшати и учврстити.
У свему постоје два пола на овом свету, тако да кроз путовање животом дотичемо и један и други, плус и минус, у сваком смислу тих речи. Дакле, све наведене претпоставке о лепој речи могу пасти у воду у једном тренутку, онда када некога лепо упитате за нешто, а он вам онако нарогушен одговори да није задужен за то, да се обратите неком другом и томе слично. Било би прелепо када би увек превагнуо онај пол на којем људи с лакоћом изговоре лепу реч, реч подршке или утехе, несебично се дајући да и са то мало труда учине за некога велику ствар.
У данашње време, када све убрзано тече животним колосецима, много је паралелних светова, а један од њих је, свакако, здравство. У тај свет уђемо онда када се разболимо и када нам треба помоћ здравствених радника и медицине. Тада схватимо да сваког дана неки људи седе и чекају по ходницима, чекаоницама и пред амбулантама, док други живе онако како смо и сами живели доскоро. Здравство је зато, ваљда, она тачка где нас све и најлакше заболи када се со проспе на већ постојећу рану. Није лекар ту само да вас залечи или излечи, требало би да вам буде и подршка. Тачно је и то да није лекарима и медицинским сестрама лако да сваког дана буду расположени за разговор са безброј људи, али за макар једну лепу реч увек има простора.
Данас се често деси да вам приликом вађења крви за налазе преко комадића вате не залепе фластер, а ако га затражите, одговоре да га немају. Остаје вам да руком држите место убода који минут, док крв не престане да цури, или да фластер понесете од куће. Ако вам се, не дај боже, догоди да болесно дете мора бити задржано у болници, неретко ће вас задесити и то да у болничкој соби спавате на креветићу поред њега или преспавате на столици. То вам не би толико тешко пало, свесни сте да се за дете мора жртвовати, да вам на питање постоји ли кревет за мајку са друге стране не стигне одговор да нисте у приватној болници или хотелу. Е, ту се ломи душа, али и покреће бес. Постоји примеренији одговор, какав год да је садржај, ако се искаже уз мрвицу саосећања. Знате сигурно некога ко је био у таквој ситуацији или сте је и сами доживели. На децу смо сви најосетљивији.
Онај други пол света, а на срећу и он постоји, ипак вам даје воље за живот јер на њему лепа реч није роба и нема цену, већ се подразумева као саставни део хуманости и људског опхођења, не само према истој врсти него и према животињама и биљкама. У овом свету свраб мање сврби, рана блаже пече, чело је затегнутије, а очи и уста имају благост и осмех. Знамо сви да “није тешко бити фин”, само се тога треба чешће сетити, примењивати ово правило и ходати знатно срећнији међу људима. У лудилу ратова и светских криза, тешко је ходати по жици док на једној страни купују цвеће за мајке, супруге или ћерке због празника, а са друге засипају бомбе, шаљу дронове и немилосрдне летелице. Само корак нас може одвести на једну или другу страну, а само лепа реч уклонити све препреке на путу ка нормалном свету и животу. Лепа реч вреди дуката, али и живота.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
