НАШИ СМО – Добро…
Налетех ових дана на текст у коме се о животу говори финансијским речником, његовом бруто и нето делу, и када се то види испада да ако неко поживи 80 лета, што је неких 29.200 дана, добар део времена оде на ”животне порезе”. Схватиш да велика већина нас само жури негде заробљена у дробилицу свакодневице као да није свесна да нам је са сваким утрошеним секундом циљ, да не кажем крај, неумитно све ближи, а време трошимо као да ћемо надживети Метузалема.
Аутор објашњава да, ако је некоме бруто живота 80 година, он, да би функционисао, ако спава осам сати просечно, на гужвање јастука потроши 26,6 година. Безмало трећина века оде на ресетовање. Онда је даље урачунато ту школовање, основна, средња, факс, посао, храна, одржавање хигијене, путовање на посао, редови у радњама, пред шалтерима, све у свему аутор је израчунао да један осамдесетогодишњак има око 25 до 30 година нето времена током којег може слободно да бира шта ће радити са собом. То у преводу значи да је свакодневни нето профит твог живота углавном четири до шест сати. Требало би те сате добро инвестирати, радити оно што желиш, проводити време са људима који ти пријају, утрошити нето, саветује аутор, у породицу, уживање, хобије, тишину, читање, разговоре јер свакако трошиш ресурсе. Уколико то чиниш погрешно, да задовољиш туђа очекивања, надређене, трошиш нето који је све мањи. Све је ствар избора и перспективе, да ли ти је чаша увек полупуна, или полупразна, и ту све почиње.
Нажалост, данас је технологија заробила човека уместо да му служи, и омогућила, што је добро, да се многи покажу у правом светлу. Да, на пример, није друштвених мрежа не бисмо знали колико је, у трећој деценији 21. века, међу нама неписмених. Кад на фејсу налетиш на неку објаву са много коментара па уђеш у то не можеш да верујеш шта и како све људи пишу. ‘Ајде што има много оних ”незнам”, ”бијо” и слично, него што је некултура на изузетном нивоу. Каквих ту има вређења, каквих простаклука, какви недужни кочијаши, они су академци. Углавном је тачка раздора политика, ко је ”ћаци”, ко ”блокадер” и ”усташа”, ко је марва, стока, говедо, а ко издајник, страни плаћеник и шта све не. Исти народ, а мржњу можеш да сечеш на кришке, има и за извоз. често из коментара схватиш да тај што пише уопште нема појма о чему се конкретно ради, напунио је шаржер одређеним бројем увреда и само пуца, вођен логиком да што више их испали шансе да погоди мету су веће. Тај би у атмосфери нормалног разговора брзо схватио да је у заблуди, застранио и непотребно запенио, али неће он то, може му се његово ”мишљење” поткопати, па само пуца. Мушко, женско, нема везе, само вређај.
Оголело време невероватну количину примитиваца, неваспитаних и бахатих фрустрираних ликова којима је тастатура најбољи лек да се истресу, нема везе по коме. Запита се човек где су они фини становници земље Србије из неких прошлих времена. Јесте увек било фукара, кукавица, улизица (лепо их је описао Селимовић) али, чини се, никада оволико. Где нестадоше они добри, поштени, честити, фини ”мали” људи, или су се повукли пред најездом букаџија и силеџија. Разлило се лудило по нама. Није? А шта је то када неки ликови иду на недељни дерби и са собом носе саобраћајне знакове које су негде успут ишчупали, требају им за ”навијање”? Таквима је онај животни бруто-нето недокучив. Сваки појединац може да учини нешто добро, ако је човек, ако хоће и сме. Погледајте филм ”Тхе Сwедисх Цоннецтион” (Шведска веза) па ћете видети како је један обичан, ”невидљиви”, чиновник у јеку рата преварио Трећи рајх и спасао хиљаде живота. Свако бира како ће потрошити свој животни нето део и хоће ли имати кичму, хоће ли урадити највише што може у ономе што ради, не због ордења и награда, понајмање новца. Не.
“Треба чинити добро до изнемоглости, треба ужаснути свемир добротом онако како смо ми ужаснути количином зла на свету. Треба чинити добро до границе глупости. И преко ње. И када нема никаквог разлога, треба чинити добро. Треба намерно, сваки дан, некоме стоплити душу. Треба збунити свемир. Треба чинити добро и када се добро добрим не враћа. Треба, успркос свему. Треба, јер је то једино и јер ништа нема смисла. И јер је једини удар на бесмисао – то добро. Треба чинити добро и када помислимо да ни чињење добра нема смисла. Само бесмислено добро ми мирише на неки смисао. Савршено, чисто добро, без икаквог смисла…” написала је књижевница Боба Ђудерија.
Ето рецепта, да учинимо нешто добро и да иза нас остане што лепши животни нето. Нема већег одликовања него за некога рећи ”добар је човек”. Поготово данас.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
