НАШИ СМО – Кланац
Помислите ли кадгод, ових дана, у ери градње и ницања нових вишеспратница, шта би данас о свом родном граду у бележницу уписао наш знаменити земљак, како га најчешће представљамо, географ светског гласа Јован Цвијић? Како би описао рељеф, климу и остале детаље, а да на најбољи начин ослика данашњи живот у Лозници? Прво, не би препознао град у којем има своју улицу, трг, два споменика и основну школу, не би могао ни да замисли да је кружни ток на Тргу Вука Караџића место одакле га је мајка некад испраћала на ”велике школе” и дочекивала кад се врати своме прагу, а да тамо где као знак сећања на његову кућу стоји стена и споменик, скоро да и нема више кућа, тек покоја преживела пред најездом рушења и претварања некадашњих топлих домова у хладне зидине, облепљене стиропором и премазане различитим фасадним бојама. Кутије у које се усељава и по двадесетак породица.
Вероватно би помислио да је упао у какав кланац, толико сужен у односу на некадашњу рељефну форму због које је географски положај Лознице често називан јединственим ”амфитеатром брдско-планинских терена”, украшен Цером и Иверком, Гучевом и Борањом, отвореног погледа ка реци Дрини и Мајевици на другој обали. Умерено-континенталне климе је, помислио би, вероватно, Цвијић, све мање, а ова садашња ”промаја”, која се провлачи између ”облакодера”, далеко је од пријатног освежења, посебно лети. Запитао би се, вероватно, има ли ”промаје” и у главама оних који ударају печате и потписе на грађевинске дозволе кад допуштају да се све претвори у сиве зидине с прозорима без погледа на природу, терасама на којима цвеће вене, а мокар веш потамни од издувних гасова возила која се каче једна на друга јер паркинга нема ни близу довољног.
Да се поверовати да би славни географ сузу пустио када би видео толики бетон уместо траве, блокове уместо стабала, испреплетане жице, струјне, телефонске и ко зна које, на којима готово да нема птица. О њиховом цвркуту би могао само да сања јер би схватио да сем буке аутомобила и треска лоше постављених поклопаца на шахтама других звукова готово да и нема. Чак ни музике кроз прозор комшијине собе, можда само оне из аутомобила када возачи одрапе ”до даске” неке живе верзије песама снимљених испод шатре или на неком вашарском весељу.
Капутић и шешир, које је носио шетајући Балканом, не би му ни лети били довољни, не толико због хладноће, колико због језе која је неминовна док ходате улицом у којој сте рођени, а небо видите тек ако подигнете поглед изнад петог спрата. Кланац, какав је тешко могао да се замисли не пре сто, већ ни пре петнаестак година, постао је реално окружење у којем данас боравимо. И није само кланац између зграда, већ и у скоро свакој градској улици. Као да је цео град постао једносмеран, у сваком смислу те речи. Булевар са четири траке још некако и одолева, али улице у централном делу без проблема би могле да се ”оките” саобраћајним знаком ”један смер”.
Ко није пролазио скоро, пешке или возилом, слободно нека провери. Ето, нека крене од градске куће Карађорђевом, која јесте једносмерна, али када дође на мали кружни ток код Мераје, одакле може да бира хоће ли у Учитељску или некадашњу Вилзонову, схватиће да је гомила паркираних аутомобила на раскрсници практично створила апсолутну небезбедност свима. Ако окрене Учитељском, до Вука Караџића може проћи само својом траком, док они који му наиђу у сусрет морају сачекати, увучени између два непрописно паркирана возила, или у некој малој чистини испред већ поменутих новосазиданих зграда. Учитељском возила, у оба смера, нормално, свако својом траком, нису прошла у исто време већ годинама. Тако је и у десном делу Жикице Јовановића ка Поенкаревој, тако је у Зеке Буљубаше, тако је око болнице, од полицијске станице ка пијаци или узбрдо Мајор Јашином скоро до Крајишника, тако је у близини Црвеног крста, и ником ништа. Град је постао кланац, па ко се искобеља, искобељао се, а напредак је, ваљда, једини приоритет, само нико не зна где је томе крај.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
