ПРИЈАТЕЉСТВО ДУГО ПОЛА ВЕКА – Наш Мирек, Лозничанин из Плоцка
Мирек Брежински, дугогодишњи пријатељ КУД “Караџић” и Лознице, из пољског града Плоцка, с којим су “караџићевци” збратимљени више деценија присуствовао је на завршном програму манифестације “Караџић своме граду”, прошлог лета. Он је том приликом најављен као посебан гост, уз подсећање да је први пут боравио у лозничком крају са својим фолклорним ансамблом почетком седамдесетих година. Дугогодишњем пријатељу, гостопримство у Лозници најчешће указују стари другари Живота Исаковић и Драган Тодоровић Ђедин, који су нам и испричали како је почело њихово дружење.
– Године 1969. у листу Политика објављен је текст да град Плоцк у Пољској једној својој основној школи жели да да име Вука Караџића. Тај текст су прочитали тадашњи челници Лознице и преко амбасаде ступили у контакт са руководством града Плоцка. Убрзо је прва делегација из нашег града присуствовала тој свечаности, а одмах после тога долази до размене посета деце из те школе са децом из наше Основне школе “Јован Цвијић”, у којој је тада радио и Ђоко Зечевић. Лозница је заузврат дала име школе у Липничком Шору, Владислав Броњевски, улицу и урадила бисту великом пољском песнику. Иначе, у ове две школе се учио српски и пољски језик. Сарадња два града се све више ширила и већ 1972. године долази до потписивања Повеље о сарадњи (братимљењу) Лознице и Плоцка и тада први пут долази њихов фолклорни ансамбл и наш Мирек, којег често ословљавамо са Лозничанин из Плоцка – сећа се Исаковић почетка сарадње и зачетка пријатељства које траје више од пола века.
Потом је “Караџић” узвратио посету 1973. и од тада је размена текла наизменично, једне године сусрет у Лозници, друге у Плоцку. Мирек је од тада стално био у контакту са Лозничанима, а приликом одласка сваке групе или делегације из Лознице, увек се нашао да помогне у комуникацији, за неко обавештење или замену новца. Тако је, мало помало, прилично добро овладао и српским језиком.
– Када је Пољска била у економским проблемима, долазио сам често овде да продам неке предмете, највише сребрне ланчиће, привеске, прстенове, само да бих преживео. Углавном сам био смештен код Ђединог, али су ми и остали другари сваки дан наизменично обезбеђивали оброке тако да су солидарно учествовали у трошковима мог боравка. То се не може заборавити – испричао нам је Мирек у једном од разговора.
Три другара, која се друже већ 53 године кажу да је сарадња два града замрла када је почела криза у Југославији деведесетих година. Међутим, истичу, Мирек је стално слао поздраве и поруке подршке Лозници и Србији. По осамостаљењу Србије, уз посредовање Исаковића и Мирека, обновљени су контакти два града и поново се оживљава сарадња.
– Деца Плоцка почела су да долазе у Лозницу, а “Караџић” и представници града редовно одлазе на “Европски пикник” у Плоцк. Мирека сам тада у шали прозвао “највећим српским шовинистом” у Пољској – подсећа Исаковић и додаје да се сарадња 1984. године проширује између Савеза извиђача Лознице и Харцера из Плоцка, чему је такође он допринео.
То је уродило наизменичним разменом група од по педесетак извиђача на логоровању, а у свакој тој причи Мирек је био нераскидива карика. Све ово, како кажу Исаковић и Тодоровић, прерасло је и у лична пријатељства која се огледају Мирековим доласком на њихова породична весеља. Долази на свадбе њихове деце, а повезан је и са вибер групом “Ветерани КУД “Караџић”. Исаковић додаје да су имали намеру да заједно припреме материјал за неку брошуру, монографију, о сарадњи два града, али то још нису започели.
Иначе, Мирек је рођен 1955. године и за свој 60. рођендан се задесио баш у Лозници па су му овде другари организовали фешту. За 65. је опет најавио долазак и тада организовао “другарски бал” у “Плавом ресторану” за педесетак “караџићеваца” и све сам платио. Има два сина, разведен је, а последњих 20 година се бави киропрактиком. Лозницу, како каже, доживљава као свој град.
С. П.
Фото: Живота Исаковић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
<3