НАШИ СМО – Ћуд
Колико људи толико ћуди – гласи мудра народна пословица која најбоље показује сложеност и различитост људске природе. што је некоме добро, супер, одлично, другоме ништа не ваља, скандалозно је, за осуду је, измишљено је. Људима је заиста тешко удовољити, али добро да је тако, не би ваљало да су сви задовољни или незадовољни, увек треба да постоји она “златна” средина. Е, сад да ли је златна, или не то је друга прича. Зависно од ћуди различити су и коментари на одређене теме објављене у новинама или на порталима. Свако ће имати мишљење, већина ће га задржати за себе, или поверити уском кругу пријатеља, а поједини ће га поделити са другима не само у свом блиском окружењу, већ и на друштвеним мрежама.
Ових дана у Лозници је пар догађаја привукло посебну пажњу, најпре, рушење “Скадра на Штири”, (некадашње “женске пијаце”) који се налази у центру града. Деценијама је тај скелет од зграде у овом делу града представљао Гордијев чвор који никако да се размрси. Ево, дошло је, коначно, време да се и то реши. Међутим, опет неки тумаче да је најлакше срушити, упоређују то са рушењем Генералштаба у Београду?! Други су пак запитали шта ће бити на том месту, зашто зграда, има их много у граду, ничу као печурке после кише, ко ће их све попунити, нема толико људи, зашто се не направи гаража… По свему судећи, ипак ће ту нићи још један стамбено-пословни комплекс. Али шта да се ради, боље и то него ругло и легло заразе пуно мишева и место окупљања сумњивих ликова што се боцкају у вену.
Друга тема која је привукла пажњу је и афричка свињска куга и уклањање 1.500 свиња. И док је некима жао тих дивних интелигентних бића, други сматрају да је у питању измишљена болест како би се ојадили домаћи произвођачи, уништио српски сељак, а привилеговани извозили (увозили) свињско месо. Није тешко погледати у архиву и видети да је болест откривена још 1921. године у источној Африци, да и данас представља озбиљну претњу свињарству на свим континентима па и на подручју Балкана. Уместо дилеме да ли постоји или не, а факат постоји и изузетно је заразна (ветеринари кажу да им је тешко када иза себе у једном домаћинству остављају пустош), треба се запитати, зашто свих ових деценија није пронађена вакцина против ове опаке болести која сто посто убија оболелу животињу. Добра вест је, да су британски научници на прагу открића вакцине и да се она може очекивати у блиској будућности. Надамо се.
Нови пример за велики број супротних коментара је и премештање спомен-бисте Веселина Мисите, официра српске краљевске војске која је чамила завучена, далеко од погледа људи испред просторија Српске радикалне странке, највише заслужне што је биста уопште и постављена 1998. године. Око ње се окупља само једном годишње када треба положити венце у знак сећања. Одмах су се појавили коментари “да ли је Мисита устукнуо пред најездом градње”, најаве да ће и други споменици бити премештени зарад потреба инвеститора. Други пак тврде да премештање на место где је погинуо ослобађајући Лозницу од Немаца у строгом центру града код кружног тока, представља најбоље и најправедније решење.
Да ли ће се на простору на којем се до сада налазио нешто градити друго је питање. Свакако да хоће, као што се то годинама радило и ради у самом “срцу” града. Сетимо се некадашњег Ватрогасног дома који се налазио тик уз Вуков дом културе, ресторана”Европа”, Кафане “Под трешњом” или код Ћеме, Градске кафане – све су то била обележја овог града а данас их више нема. (Кафана “Централ” где се некада играла томбола још је на свом месту, оронула, облепљена поцепаним плакатима, али је питање шта ће бити са њом као и са кафаном “Пролеће”).
Уместо што се дигла прашина око премештања спомен-обележја боље да се полемисало о томе да ли таква личност каква је Мисита не заслужује много већи споменик, а не само спомен-бисту. Има и оних који су тек сада открили да ово спомен-обележје уопште и постоји. Што би народ рекао, враћен је из “мртвих”.
Било би најбоље да се свако од нас, ма какву ћуд имао, придржава народне мудрости “Прво скочи, па кажи хоп”.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
