НАШИ СМО – Мислим…
Реално, човеку никада више информација није било надомак руке. Од оних небитних до важних, до сваке се долази на клик, потребан је мобилни телефон и добар интернет, не треба чак ни толико труда да се окрећу странице неке енциклопедије, или нечег сличног. Само додир екрана, мало разгибаних палчева да се куцка, а може и гласом, нареди, па ће нас телефон ”научити”, одговорити на оно што нас занима. Логика налаже да би у доба када са таквом лакоћом имамо приступ до свега што је познато на овој планети требало да будемо паметнији, свеснији, али смо далеко од тога. Даљина је различита од човека до човека, али смо, генерално, далеко.
Свака част младима, на њиховој сам страни, али су они, бар већина, што се тиче опште културе, у дебелом заостатку у поређењу са генерацијама рођеним, на пример ’60. или ’70. година прошлог века. Тада су много више гледани филмови, читане књиге, слушане плоче које су имале омоте, а на њима често текстове песама који су, у односу на оно што је данас ”ин” права поезија. Чак су и тадашњи народњаци у односу на ово данас уметност, текстови као романи, слушаш песму и као да гледаш филм. Данас, углавном, само добра кола, лова, рибе, ”бело”, што луђи ритам, ако је певачица у питању, под обавезно што мање тканине на њој. Неке се такве појављују на сцени да су и девојке у бикинијима обученије од њих. Добро, ‘ајде таква су времена. Наопака, казао бих, али нећу.
Да се вратимо на мобилне. Недавна студија урађена на основу анализе података о више од 10.500 деце у Сједињеним Америчким Државама упоредила је ону која су први паметни телефон добила са 12 година са онима која су га добила са 13. Према резултатима, деца из прве групе имала су око 60 одсто већи ризик од поремећаја спавања и 40 одсто већи ризик од прекомерне телесне тежине, док су знаци психолошких тегоба били чешћи.
А шта је са старијима, онима који нису одмалена скроловали по екрану, а глава многима служи само за шишање и да им киша не пада у стомак? Када је, како, где и ко њима узео мозак и способност критичког размишљања? Где им је нестала вештина која подразумева преиспитивање информација, препознавање предрасуда и самостално закључивање? Када су почели слепо да верују телевизијама које су, част изузецима, постале перфидне тровачнице, легло не само некад лажи већ, што је још горе и опасније, полуинформација где се у складу са тим да ли су ”наши” или ”њихови”, прикрива оно што им не одговара, фаворизује оно што им треба за мисију залуђивања народа.
Давно су неки паметни људи рекли – “Да бисте пронашли себе, мислите за себе.” (Сократ), “Мислите сами и дозволите другима да уживају у истој тој привилегији.” (Волтер), “Многи људи би радије умрли него размишљали; заправо, већина то и чини.” (Бертранд Расел), а има и она “Мислим, дакле постојим” (Цогито, ерго сум) Рене Декарта. Зашто је многима данас постало тешко да мисле, већ слепо следе друге, зашто за ситан интерес, положај, неку привилегију, пролазне ствари, мозак искључују, стављају образ под ”доњи део леђа”, уз чувено ”оправдање” да то раде и други? Шта се то нама десило да смо пробили дно, допустили себи да нам готово ништа није свето, да само ретки нешто чине без икаквог личног интереса, већ верујући у опште добро, да није добро када је само некима тако већ је добро када је свима, или бар огромној већини добро? Зашто не размишљамо о ономе што чујемо, видимо и прочитамо, зашто нам је тешко да о истој ствари сазнамо са више страна па онда донесемо суд?
Површност је постала општа особина и лењост. Колико људи на друштвеним мрежама само чита наслове и одмах лупа коментаре, углавном негативне, јер је пљувачина на цени, а да садржај уопште нису видели. Чему то, осим ризика да испадну глупи, што неко рече, пре су за неке само у фамилији знали да су глупи, а захваљујући друштвеним мрежама сада то знају сви. Али то такве не дотиче. Где смо се изгубили ми одрасли, а сада пуштамо да нове генерације, технолошки напредније, буду још мање посвећене размишљању. Опште углупљивање је у току, бити свој је све више феномен и велика мана, тежак камен око врата приликом пливања у океану површности.
Не верујте свему што чујете, што вам говоре, ни сви око вас, ни они са друштвених мрежа, посебно не онима са ТВ екрана. Укључите мозак, (про)мислите и постојите. Јесте теже, али је лепше, ко зна до каквих ћете све закључака доћи о другима, али и о себи. човек нема највећи, али има најразвијенији мозак од свих живих бића, па што га не би и користио. Бар понекад.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
