НАШИ СМО – Пословице
Прелистате ли понекад књижицу са пословицама које је записао Вук Караџић? Вероватно понеке чешће изговорите него што их прочитате, ни не помишљајући када их је и где неко први пут изговорио и зашто, а да их је баш у тим изворним облицима записао управо геније који је на ноге стао у свом родном Тршићу и одатле кренуо даље у свет реформи. Како у свакој од тих реченица “стоји” по, најмање, милион мудрости, праваца у којима се о тим темама може размишљати и свака од њих анализирати, не би било лоше понекад и изговорити их пред огледалом и онда дубље о изговореном поразмислити.
Не морате листати Вукову збирку, довољно је да када прошетате Тршићем, од паркинга поред Саборишта до његове спомен-куће, прочитате шта пише на таблама уз стазу и биће вам довољно. Таман да вам шетња прође још занимљивије, упијете понеку паметну реч и научите штошта о животу, људима, историји и прецима који су, чини се, некада много више држали до изговорене речи. Сигурно ће вам потом пасти на памет питање шта ли би исти тај Вук данас записивао и које би “умотворине” прибележавао у блокче за нова покољења?
У времену када свет букти, ратује се на више фронтова, заузимају и најављују отимања туђих територија, човек се само запита – па, какве су то “силе” које свим тим нехуманим играма диригују и при томе се, рекло би се, поприлично и забављају. Ми често изговоримо “Сила бога не моли”, сматрајући да се те “силе” не плаше ничега, да се богу не моле, и немоћни слегнемо раменима, међутим, ова изрека има и свој други део “Бог се силе не боји” или “Бог силу не воли”. Даљом анализом се можете бавити унедоглед, али је чињеница да смо често сведоци и оне “Заиграла мечка и пред њиховим вратима”. Ниједном рату се нормалан не може радовати, нечијој невољи такође, али, када овако нешто кажемо, као да сами себи олакшамо сопствену муку и као да кажемо “Ето, видиш како је…”.
Многе ове изреке и пословице се изговарају, ту и тамо, у свакодневном животу, али, некако, понајвише се примене у политичком контексту јер је политика постала нешто што нам је живот закопчало од главе до пете. Свесни да нека сила о свему одлучује, а не моралне вредности, хуманост и љубав, како у сопственом дворишту тако и широм планете. Вук је, између осталих, записао и пословицу “Ако ми не можеш помоћи, немој ми одмагати” и то би било поприлично довољно за почетак, када би се свет тако и понашао. Не бисмо се ми данас прегањали око снабдевања нафтом или гасом преко неких трећих држава, не бисмо били кажњавани за нешто што нити смо криви нити смо део кривочињења другог. Гледали бисмо своја посла, а не зависили од нечије клацкалице на којој вага хоћу ли га треснути или нећу. А да је тако вазда било, вероватно потврђује и још једна из низа записаних пословица “Јачега капом, а нејачега шаком”.
Не могу да се не сетим и пословице коју је често изговарала моја покојна баба – “Туђа рука свраб не чеше”, али један од савета за свакога од нас би могао бити онај смештен у изрекама “Ћутање је злато” или “Испеци па реци”. Некада посегнемо за оном “Пошто купио по то и продао”, правдајући се да не лажемо, већ само преносимо оно што смо негде чули. Знамо ми и да “Рачваст колац у земљу не иде”, свесни да где нема слоге нема ни напретка, али, када помислимо да треба издићи главу изнад баре у којој се гушимо, морамо се сетити и да “Свака земља по једног јунака храни”, да ће се, кад затреба, такав увек пронаћи. Не смемо смести никада са ума да “У лажи су кратке ноге”, “Беспослен поп и јариће крштава”, “Боље је веровати својим очима него туђим речима” “Ватра и вода су добре слуге, али зли господари”, не треба заборавити да “Батина има два краја”, да “Ко не чува туђе, неће имати ни своје” и да не треба олако понављати “Баш му је пала секира у мед”, већ реаговати на лоше и поручити “Далеко му лепа кућа”.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
