НАШИ СМО – И шта ћемо сад?
За четири дана испратићемо 2025. и дочекати 2026. која долази хтели ми то, или не. Поново ћемо на сусрету 31. децембра и 1. јануара да испоштујемо формалности, ишчеститамо се, изљубимо, пожелимо једини другима здравље, новац, срећу, која је најпотребнија (знате већ ону, на ”Титанику ” су сви били здрави), а онда се лепо наклопамо, добро попијемо, неко ће добро да се наплеше, напева, али како год, проблеми које је човек донео до последњег дана старе, сачекаће га и у прво јутро нове. Тако то иде.
И шта ћемо сад? Оптимиста би рекао да долазећа мора бити боља година од одлазеће, али ако ћемо уместо пустих жеља да користимо чињенице, дај Боже да буде тако. Пре изгледа да смо ’26. сигурно дочекали, а за ’27. ћемо да видимо. Зашто? Па поред ликова као што су Путин и Трамп, рата у Украјини, страхота у Гази, претњи нуклеарним оружјем, наоружавањем, злоћудним најавама да ће опет бити рата у Европи, а европски обично метастазира у светски, тешко је са сигурношћу тврдити да ћемо имати и ”најлуђу ноћ” на крају долазеће године.
Нећемо да мрачимо, али одавно није било овако напето и злослутно. Чули сте за Сат судњег дана који показује колико смо близу “уништења нашег света опасним технологијама које смо сами израдили”, е, крајем јануара ове године померен је за једну секунду унапред на 89 секунди пре поноћи, указујући на повећани ризик од глобалне катастрофе. Колико нас сад секунди дели од поноћи на том сату нећу ни да нагађам. Углавном, глобално није сјајно, а ни локално, мислим на земљу Србију, не цветају руже. Сваке године покаже се да наше дно има своје дно, а шта се све издешавало у минулих 360 дана знате, уколико не знате, благо вама. шта сад чинити и сачувати колико-толико здравог разума и оптимизма?
Психолози кажу да деца треба да верују у Деда Мраза и то је једна од најлепших и најкориснијих родитељских лажи, али у шта да верују родитељи? Они могу да се окрену свом малом свету око себе и сете се речи списатељице Хилари де Пиано – “Сви добијамо 365 дана. Једина је разлика шта ћемо са њима урадити”, или Алберта Ајнштајна и његове поуке “Учите од јучерашњег дана, живите за данас, надајте се сутрашњем дану”.
Можемо се окренути ономе што имамо, у шта верујемо, што нам је најдрагоценије. Својој породици, животним сапутницима и потомству. Радовати се што догодине добијамо дипломираног инжењера, што смо васпитали доброг човека, са изграђеним осећајем за доброту и правду, што живимо поред онога који је са нама и у добру и у злу, што радимо посао који волимо, што имамо кров над главом, храну за трпезом и што смо сви на бројном стању, што нам је пријатељ постао деда, а неки други добио зета, или снајку, што се комшијино дете запослило. Можемо да се радујемо што ниједном нисмо отишли код лекара, што не пијемо никакве терапије, што ћемо опет (надамо се) отићи на море, што смо остали своји и не црвенимо пред огледалом, што нисмо издали ни себе ни оне који нам верују.
Можемо много тога, да ценимо оно што имамо, а не жудимо за пролазним, шљаштећим стварима које су реално безвредне. Увек је све било и јесте ствар избора. Полупуна, или полупразна чаша. Чему брига због ствари о којима не одлучујемо, на које реално мало можемо да утичемо? Хајде да у ’26. радимо најбоље што можемо, не само за себе, већ и за оне око нас, да чувамо оно што имамо, живимо не угрожавајући друге, да никоме не одмажемо, ако већ не можемо да помажемо, да имамо чисте, позитивне мисли, да се радујемо јутру кад сване, доброј књизи, лепој песми, шетњи поред реке, да видимо драгоцености у наизглед ситницама које то никада нису биле и да трошимо живот на најбољи начин. Време лети, иде са нама, или без нас, или што је рекао мотивациони говорник Мајкл Алтшулер – “Лоша вест јесте да време лети. Добра вест јесте што сте ви пилот”. Будимо што бољи пилоти, јачи од сваке олује, који стреме мирном небу и кад их ухвати турбуленција, а нама турбуленције, нажалост, не мањка одавно, али једном се живи.
Зато у 2026, без обзира на гомилу светских лудака, а и домаћих, трудимо се да ходамо исправним путем, чиста срца и дигнута чела, не мрачимо да не буде мрачно, верујмо у боље дане, у себе и оне поред нас. Давно је речено да нада умире последња. Срећна вам нова 2026. и што бољи провод, а за дочек ’27. ћемо да видимо. Можда буде, али не мора да значи.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
