НАШИ СМО – Слалом
Некада смо око Никољдана већ увелико уживали у снежним чаролијама, правили ледену клизу, утабавали стазу низ Улицу Зеке Буљубаше или Ивана Горана Ковачића, постављали препреке замишљајући да возимо слалом попут легендарног југословенског скијаша Бојана Крижаја. Санке смо подмазивали белом сланином, да боље клизе низ падину.
Један Никољдан памтим као врло необичан. Почео је и трајао током ломљења славског колача и ручка улепшан децембарским сунцем, скоро као с почетка јесени, а онда, када се спуштао мрачак, тотални обрт. Гости кренули кући, а напољу све под снегом. Аутомобили буквално завејани, а до њих се могло једино уз претходно лопатање и прављење пртине бетонском стазом. Вожња је те вечери била авантура и личила је баш на малопре поменути слалом. Рекло би се да је данас таквих и сличних “чудеса” скоро сваког дана на репертоару наших живота, само нема снега кад му је време. Како би се у овом времену снашао чувени Крижај, како би га слушале “еланове” скије и које би имао време на циљу, тешко је претпоставити, али да би се намучио или, барем, зачудио кроз какав слалом свакодневних необичности мора да вози, то нема збора.
Сигурно да нема возача који последњих година није испробао слалом између на десетине поклопаца шахти у Улици Републике Српске или Луке Стевића. Поменућемо ове две јер се њима најлакше стиже из града до брзе саобраћајнице. Можда сте покушавали, а да ли сте успели признајте сами, да “протерате” овим друмовима и не нагазите на “минско поље” од металних поклопаца? Сумњам. Моји покушаји су били безуспешни.
Уверили смо се и када пешачимо да је све теже ходати градом без заобилажења “препрека” у виду неправилно паркираних аутомобила на тротоарима. О мајкама са бебом у колицима и старијима, слабије покретним грађанима да и не говоримо. Та бахатост није од јуче, али траје и постаје све гора. Слалом је и у ужем делу града када се унакрст паркирају људи без икаквог размишљања може ли туда ико други проћи. Говоримо о улицама. Стану мајстори, затворе једну страну, а другом ко први успе да прође, добро је прошао.
Улица Зеке Буљубаше, од Зајачког пута, пословично закрчена возилима с једне стране. Колико се судара догодило на раскршћу са Жикице Јовановића могу да посведочим у сваком тренутку јер на њу гледам кроз прозор. Учитељска је још гора, а Милоша Поцерца “ради” само левом страном, од Ул. Владислава Броњевског ка Спортском центру. И да не набрајамо даље. Има тога, тачно, али је најгоре то што када на ову појаву скренете пажњу некоме од надлежних, најчешће добијете одговор типа “није тако од јуче”… Зар није то одговор на сва питања? Зашто то ако није од јуче, ако има дугачак реп времена и неправилности иза себе није регулисано и решено? Зар је тешко писати казне, саобраћајне или комуналне, снимити “оком соколовим” и то рашчистити за неколико дана? Тресак по новчанику делује као антибиотик на јаку прехладу.
Из круга саобраћаних слалома на коју год страну да кренете снаћи ће вас слична акробација. Слалом вас чека код лекара, од хитне до, рецимо, рендген снимања, па назад по упут за ургентни или специјалисту, па опет назад. А ви душу богу на исповест. Одете ли у неку другу установу неретко ће вас неки шалтерски радник послати на други шалтер јер он тренутно користи право на паузу, а оно правило “фали вам још један папир, идите по њега”, то је легенда коју сви знамо. Седнете ли да предахнете испред телевизора, даљинцем ћете се пробијати кроз слалом сличних телевизија, информативних и других емисија, у зависности јесу ли за “ове” или за “оне”, а сигурно ћете бити збуњени кад у исто време на различитим каналима видите преносе истих догађаја, углавном у вези са политичким фигурама којима таквог маркетинга и простора никада није доста. Слалом од “Отписаних”, преко “Бољег живота” до “Село гори, а баба се чешља” је већ постао рутински тренинг.
И онда, када човек стави прст на чело и запита се пред огледалом, зашто је то тако, да ли је ово реално, зашто баш у мојој земљи, земљи коју волим и за коју сами живот био спреман да дам (док сам био здрав) може да добије само један одговор. Он би, можда, могао да гласи – лоше си скијао, нека од заставица те је спотакла, можда си је прегазио или, једноставно, отишао на погрешну страну. Погрешну стазу си одабрао! Што би рекао Џибони у једној старој песми “Осмог путника” – Криве стазе сам газио… Можда. Тешко је поново стати на скије, ако си се већ довољно скршио низ падину свог века и свог слалома.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
