НАШИ СМО – Саосећање
Да ли сте икада преиспитали себе колико сте саосећајни, колико вас туђа несрећа погађа и колико вас дуго то осећање “држи”? Дечји психолози, педагози стално истичу да се емпатија, односно саосећање, код деце све више губи и да треба радити на томе да се она подстиче стварањем, између осталог, другарских веза у којима деца једна другима поверавају тајне, помажу да реше неке своје, дечје проблеме па макар то била и помоћ око домаћег задатка.
Народ са ових простора увек је био гостопримљив, знао је да прихвати путника намерника, пружи му уточиште и окрепи га да би наставио пут. Шта се десило са некима од нас да изгубимо ту најбољу људску особину – саосећамо са другима и некоме помогнемо, ако можемо? Да ли је могуће да нас туђа мука не дотиче, иако сутра може да постане и наша, али, и поред тога, ништа не чинимо као да нас, једноставно, није брига за туђе животе? У земљи Србији у којој и када је била само део једне веће државе (па и раније) никада нису цветале руже, увек је било неправди, неједнакости, деобе између оних којима власт пружа бројне привилегије и оних других који једва састављају крај с крајем, али и поред тога људи су били више упућени једни на друге.
Времена су се очигледно променила. Захваљујући развијеној технологији, до нас брже допиру сазнања о различитим дешавањима не само у нашој земљи, већ на читавој планети. Па ако нас не дотиче оно што се дешава тамо далеко, како можемо да останемо равнодушни на оно што је у нашој непосредној близини. Не сећам се да су икада у историји ове земље четири особе у исто време штрајковале глађу јер им је, како кажу, једино то преостало како би указали на неправду која им је нанета. Свој живот довели су у питање мајка, аутопревозник и његов малолетни син, посланик и функционер владајуће странке. За сада, најдуже је издржала мајка која тражи правду за погинулог сина у паду надстрешнице на железничкој станици у Новом Саду, прекинула је штрајк након 16 дана, после годину дана вођене су три истраге, подигнута је једна оптужница и нико још није осуђен.
Функционер владајуће странке који је одустао од штрајка, тражио је да се ухапсе двојица професора, бивши функционери који су били на важним функцијама у предузећу Инфраструктура железнице Србије, јер су, по његовом мишљењу и за то, како каже, има и доказе, одговорни за пад надстрешнице. Иначе, они су својевремено испитани у Тужилаштву и пуштени као, уосталом, и сви други.
Аутопревозник, који је и најстарији, штрајковао је до уторка, полиција му је запленила неколико аутобуса, један од њих одузет је због, како каже, наводног техничког квара, неисправног левог светла и горњег брисача, а истог дана одузет му је и минибус којим је превозио путнике на протест у Београд. Исписане су му и милионске казне. “Мртав сам човек и онако и овако, па кад сам већ мртав нек се сам убијем, не да ме они убијају јер то раде на тежак начин – изјавио је за медије.
Грађани ове земље који су штрајковали глађу били су под шаторима, на хладноћи. У исто време шатори, односно људи који представљају “најслободније место у Европи” и у којима се месецима налазе, добили су грејање. Толико о равноправности и бризи државе о сваком појединцу.
Доказ да смо изгубили саосећање показало је и недавно обележавање Дана примирја у Првом светском рату у којем је Србија изгубила око милион људи. Био је нерадни дан, многи су га искористили па су методом “спајалице”, одмарали четири дана. Баш лепо, али зар се нисмо могли угледати на Британце, Шкоте, Аустралијанце па да и код нас живот у 11 сати бар на минут или два застане на улицама у спомен жртвама? Када смо својевремено могли то да радимо сваког 4. маја због смрти једног државника, зашто је било тешко тако поступити и због смрти милион људи?
Али, такви смо ми.
Верица Мићић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
