НАШИ СМО – Јбг
Како који дан прође конопац између супротстављених страна све више се затеже, а ситуација подсећа на понашање зверке ухваћене у челичну клопку која је све више стеже при сваком новом покушају да се ишчупа. Тако је и са нама, готово на дневном нивоу отварају се нови проблеми, нови разлози за неповерење, удаљавање, поделе, додаје се нова муниција за додатна препуцавања, као да постојећих није и превише. Као да се готово мазохистички ужива у атмосфери седења у препуној барутани са цигаретом која догорева.
А за све то криви су (не)људи, инат, ситан ћар, слепило пред очигледним стварима, шибицарење и редовно продавање истих фора које се гутају лако, као најмекши комад колача. Само склизну, запате се још боље и удаље нас од светла на крају тунелу који је све дужи и дужи. Трошимо време као да га има напретек, као да је батерија мобилног па кад падне на десет одсто допуни се и све испочетка.
Гледам пре неки дан двојицу политичара, и то на РТС-у, власт и опозиција, плус народни посланици. Узалуд водитељка покушава да држи конце у својим рукама, они као да су у Народној скупштини. Терају своје, подсећају се међусобно у којим су пре странкама били, оптужују, вређају, цитирају шта је који рекао пре оволико година, онолико година. Јалова прича која никуда није одвела, само је потврдила да су то потпуно различита два света, с тим да се оба боре за ”опште добро” и за, наравно, Србију. Благо њој.
Која ли је наша колективна дијагноза и ко нас је проклео да смо овакви какви смо. Наопаки. Част изузецима. Баш смо прекардашили, искварили се, изопачили, постали неразумни, искључиви, ни налик прецима о којима тако лепо зборимо при свакој пригодној годишњици. Сад обележисмо и Дан примирја у Великом рату. Шта би нам рекли земљаци са Цера, или Колубаре да нас виде, мада је и тад било оних који су умели да се склоне и кад пушке утихну наставе живот као да ништа било није, а они што су крварили, сетимо се Гаврића, или Милунке, наставе да се муче и у миру.
Увек је било (не)људи, оних што су себи допуштали свашта, само су такви некада били гурнути у подрум, а данас су на телевизији и лупетају за све паре. Онај лик са средњим словом, што је нанео штете ”седмој сили” као ретко ко пре њега, извали пре неки дан за Нола да је ”пропали тенисер”. Еј?! Можеш се готово за све и свакога код нас спорити да ли јесте, или није на свом месту, али за човека који је освојио све што се може, који је име Србије пронео у сваки ћошак планете, пообарао све живе рекорде, увек био патриота, хуманитарац, и, што би се рекло, наш ”најбољи амбасадор” и несумљиво најбољи који је икада држао тениски рекет, рећи тако нешто је више него безобразно, непристојно и надасве глупо. Та атмосфера да свако може да блати свакога, па и оне највеће међу нама, довела нас је овде.
Нема више неспорних ауторитета, нико никога не поштује, ни ђак наставника, ни родитељи просветара, ни деца родитеље, све се доводи у питање, у све сумња и само је битно ко је чији, родбински, страначки, или како год. Искреност је убијена, доброта без користољубља сумњива, образ девалвиран, истина бачена у бунар, морал постиђен, новац важнији од части, интерес најбитнији, систем вредности изврнут, а срамота протерана. Плодно тло да царују глупост, површност, похлепа, а све под изговором ”па тако раде и други”. Да је човечанство одувек било разумно, историја не би била дугачка хроника глупости и злочина, рекао је Артур Шопенхауер.
Изгледа да смо баш погубили разум па само нижемо глупости, укопавамо се и неповратно губимо драгоцено време. Слуђени од бујице информација, већином неистина, или још горе полуистина, страха, бриге, навикли на живот од данас до сутра, помирени већином са судбином углавном животаримо уз оно наше ”шта ћеш” и свеобухватно – ”јбг”, али упркос свему на питање ”како си” одговарамо, по аутоматизму ”добро је” и ”гледамо своја посла”. А клопка се стеже.
Шансе пропуштамо, прилике не уочавамо, чекајући да се све среди само од себе. Само што живот није филм са срећним крајем, а наш је пре маратонска индијска серија са истим глумцима и зилион мрачних епизода. Ваљда бољи сценарио нисмо ни заслужили. Јбг.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
