НАШИ СМО – Новембар
Између два новембра преживели смо једну тешку, турбулентну и, пре свега, тужну годину. Навикли смо ми да године, па, ето, чак и деценије, трошимо на различите ствари, од ратова и препуцавања до погрешних одлука и потеза, али, у сваком случају, онога што нас константно удаљава од нормалног живота. Ратове смо увек водили против окупатора, борећи се за слободу, а срчаношћу наших предака, између свих тих ружних година које у међувремену живимо, ипак смо имали прилике и да осетимо благостања, напредак и нека лична, људска задовољства.
Нажалост, превише се накупило ових килавих дванаестомесечних периода које смо потрошили за багателу и нисмо знали да их улепшамо својим чињењима, баш као што преткрај сваке календарске године накитима улепшавамо јелку за Нову годину. Сигурно је да ниједног првог јануара у поноћ нисмо пожелели себи, а ни својим најближима, сузе, патње, бол, као ни протесте, шетање по улици зарад тражења правде и одговорних за недаће које у својим харачима односе и људске животе. Било да се то деси на пешачком прелазу, наплатној рампи или под настрешницом железничке станице. Нисмо пожелели блокаде раскрсница, улица и свакодневно одавање почасти преминулима минутама ћутње. Увек су у тим жељама добронамерне поруке, добро здравље, љубав, срећа и мир у сваком смислу.
Између прошлог и овог новембра накупило се толико лошег да је тешко наћи кантар на којем би се све то могло премерити. Прошли је започео трагично и туга те трагедије нас прати непрекидно, све до новембра који је почео прошле суботе и то као Дан жалости, управо због несреће од пре годину дана. За време протекло до данас скоро се ништа озбиљније није десило што би умирило оне који траже да се нађе кривац за погибије у Новом Саду. Оне који су у међувремену добили име – блокадери, али су називани и ”терористима” и ”рушитељима државе”.
Оно што се јесте десило то је стварање контратеже блокадерској страни, групе људи који су добили једнобразни надимак “ћаци”, као и подизање најнеобичнијег кампа у центру Београда (“Ћациленда”) испред Народне скупштине. Између два новембра смо добили студенте ”блокадере” и студенте који “желе да уче”. Оне који пешаче Србијом, покушавајући да пробуде све који годинама дремају, да се осврну око себе и размисле о томе у каквом систему живе без жеље да нешто направе зарад бољитка, и оне који по позиву седају у аутобусе и одлазе тамо где им се каже, како би “заштитили” и “сачували” земљу од продаје и распарчавања.
Много тога је још испливало између два новембра, али, углавном, све то је на различитим половима реалности и истине. Годину дана смо гледали на телевизијама између десет и петнаест истих ликова, који анализирају сваку новонасталу ситуацију, а где је потпуно бистра слика обичном човеку није баш лако да просуди. У овом периоду готово је стало школство, образовање, култура гурнута на маргину, дошли неки нови министри, а стари, ако нису у притвору, онда су на неком месту које је постало невидљиво за јавност.
Најтужније је то што је Србија преполућена и што се разлика у мишљењима толико издигла да је све теже остати уравнотежен и према члановима породице, а о комшијама или колегама да и не говоримо. Две потпуно различите полутке исте јабуке. Млади људи који покушавају да покрену неки нови талас у друштвеним токовима, да укажу на то да вера, боја коже или било који другачији став и опредељење не морају раздвајати људе у намери да живе животом достојним човека имају јаку “контру”, која као да не дозвољава напред. Као да стално вуче уназад и буди “духове прошлости”, потпирује искључивост у томе да се зна “ко је ко” и “ко је какав”. Као да је немогуће пружити руку свакоме, без обзира на то да ли једе прасетину или јагњетину, одлази ли у катедралу, џамију или православну цркву и какве боје му је пасош или државна застава.
Нада да ћемо дочекати неки бољи први новембар, који неће трајати 365 дана, можда је остварива само ако се дозовемо памети и ставимо општи испред личног интереса. Ако нам ароганција и цинизам постану неупотребљив вид понашања, а потпуно неприхватљиво да се у близини мајке, која је у трагедији изгубила сина и после годину дана ступила у штрајк глађу јер и даље не зна ко је за то одговоран, пушта песма са стиховима “Пошла мајка сина да потражи…”, потпуно непримерено, нехумано и нешто што заслужују сваку осуду нормалних људи.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
