НАШИ СМО – Чија су наша деца?
Одавно је речено – Народ који не познаје своју прошлост, не може да разуме своју садашњост и нема будућност. Такав народ обично понавља најболније историјске лекције каквих смо ми, нажалост, имали и превише. Они који треба да чувају сећање ко нам је у прошлости био пријатељ, а ко није, како се ко понашао према нама и шта нам је све урадио, су млади, али неко о свему томе треба да их научи. Тај ”неко” су најпре родитељи, школа, друштво, али изгледа да су ови ”учитељи” имали преча посла, иако ”на младима свет остаје”.
У уторак је у Крагујевцу обележна годишњица стрељања које су починили немачки војници 1941. у Шумарицама код овога града, а који дан пре по друштвеним мрежама вртели су се снимци који су изазвали салву негативних коментара. На једном је код споменика бубњар, и то је, како се наводи, тазе снимак, док је снимак одређеног рекламног садржаја из претходне године, али то не мења чињеницу да је некоме пало на памет да на том месту снима видео. Уз гомилу осуда да је то непоштовање према жртвама, подсећа се да су Шумарице, место сећања и тишине, а не место играња и музике.
Није то све, неколико дана уочи обележавања Великог школског часа у непосредној близини Меморијалног парка “21. октобар” почело је постављање луна парка, а прекинуто је после реакције грађана и комуналне инспекције, која је власнику наложила да одатле уклони опрему. Што би се рекло, луна парк на погрешном месту, у погрешно време.
Није ово први пут да се на местима великог страдања дешавају сличне ствари. Јануара прошле године јавност је сазнала да се масовне гробнице у Сремској Митровици, простор Спомен-гробља, над костима жртава које су убили усташе и фашисти, а међу којима су и Саве Шумановића, користе као место за санкање, игру и друге активности, често у присуству родитеља. Деца, млади нису криви ако нешто не знају, криви су и одговорни они који их нису научили ни о нашој историји ни о томе како се где треба понашати. Колико родитеља одведе децу, када буду примереног узраста за то, до Шумарица, или Драгинца па им испричају шта се ту дешавало? Да ли је у уџбеницима историје таквим догађајима посвећено довољно простора? Да ли је некима без везе причати о ономе што се десило пре више од осам деценија, јер, забога, то је било ”далеке 1941.”, мада су и не тако давних деведесетих сличне ствари наши сународници доживели током рата с оне стране Дрине и Дунава.
Немци су масовно стрељали цивиле, претежно Србе, али и Јевреје, Роме и припаднике других националности, из Крагујевца и околних села, 19, 20. и 21. октобра 1941. Стрељано је око 3.000 цивила, међу којима је било и око 300 ђака и професора Крагујевачке гимназије, као и малолетне деце. У Митровици је на простору поред старог Савског моста стрељано, убијено и умрло у мукама, према званичним подацима, 7.950 мушкараца и жена од 1941. до 1944, а у Драгинцу је стрељано 2.766 цивила, према подацима из књиге ЂорђаВукмировића ”Од слободе до стратишта – Устанак и немачки злочини у Јадру 1941. године”, у којој су наведена њихова имена. Немачки војници побили су од 13. до 19. октобра 1941. мештане Драгинца и више јадарских села, убијајући старце, жене, децу, а најмлађа жртва била је тродневна беба. У самом Драгинцу за четири дана ликвидирано је 1.379 цивила. Нажалост, за Драгинац се ни после 84 године у Србији недовољно зна, иако је то било највеће стратише и прво где је почињен масовни злочин над цивилима.
Нисмо положили испит, част изузецима, ни родитељи, ни школа децу нису научили правим стварима, олако се прелази преко Крагујевца, Драгинца, а онда се чудимо и згражавамо поступцима младих. Нису они криви. Следе пример одраслих којима је изговор трка за зарадом, борба за опстанак, очекивања родитеља да школа одради њихов део посла, и очекивања школе да родитељу буду одговорнији. У том вакууму очекивања остају деца, губе се сећања, заборавља историја па се обележавања тужних годишњица своде на пуку форму, од године до године.
Чија су наша деца? Ко треба да их научи правим вредностима, друштвене мреже, или ми? Одавно је прошло пет до 12, готово је пола један, али нема везе. У земљи ријалитија, свакојаких заглупљивања и националних телевизија без образовног програма, са одраслима склоним климоглаву и неоптерећених превеликим размишљањима, још су деца и добра. Чија год била.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
