НАШИ СМО – Човек
Док је епидемија ковида-19 косила невидљивим мачем и односила људе око нас, молили смо се да се та несрећа што пре заврши. Без обзира на то како смо се од “короне” штитили, да ли смо били за вакцинисање или против, тек сви смо доживели да око себе више немамо некога ко нам је много значио, био комшија, колега или познаник.
Да ли је неко сачинио коначан списак имена људи који су у том таласу смрти отпловили заувек нисам сигуран, али се сећам да сам у једном тренутку покушао да прибележим имена само оних који су се бавили јавним послом, били познати не само у држави, већ и у региону, без обзира на то да ли су певали, глумили или писали, али сам после пар минута одустао. Списак је био предуг и претужан. Ето, покушајте и сами да се присетите неких од тих људи и неће вам бити тешко да схватите колико смо осиромашени само том једном епидемијском најездом крађе нечијих живота, без обзира на то колико је ко година имао у том тренутку када је отпутовао на пут без повратка. И после званичног завршетка “короне”, људи су наставили да одлазе. Скоро да нема дана а да не чујемо да неко, нажалост, како каже наш народ “није претек’о”.
Оно што ме је навело да се сетим тог тужног периода из наше блиске прошлости јесте прошлонедељна вест о смрти певача Халида Бешлића. Естрадни уметник који је пола века провео на сцени отишао је у “небеску кафану” у којој су пре њега своје место пронашли многи други. У мору емотивних реакција и коментара на ову тужну вест, провукла се једна, да је назовемо ружном, у којој је неко прокоментарисао да се Халид својевремено вакцинисао у намери да се заштити од ковида-19 и апеловао да и други то учине.
Нека мисли ко шта хоће, то није тема ове приче, већ само кратко запажање у односу на моју констатацију да о овом човеку, намерно нећу рећи певачу, нико није изговорио нити једну лошу реч. Као и многи, знао сам гомилу његових песама, али, као неко ко деценијама ужива у музици и има позамашну колекцију грамофонских плоча, компакт-дискова и касета, закључио сам да од Халида немам ама баш ниједан носач звука, а имам их свакојаких, различитих музичких жанрова. У покушају да се присетим неких Халидових песама, брзо сам на листи имао више од десетак, али, оно што ме посебно запљуснуло осећањем поштовања према овом човеку је управо то, што је и њему самом било много важније да га памте као доброг човека, а не као певача. То је и једна од најцитиранијих његових изјава у данима после одласка у вечност. На основу речи које су о њему изнели чланови породице, колеге и бројни пријатељи, очито је да је то и постигао.
Писац и новинар Миљенко Јерговић се огласио на друштвеним мрежама “одом Халиду” у којој је написао “Сажаљевају га и жалиће људи са трајно спорних и зараћених страна… Данас бих рекао да је Халид можда последњи човек који је, ако не самољубљем, а онда и неком одређеном драгошћу, ујединио читаву државу. Једно је сигурно – нико никада неће бити Халид уместо Халида“.
Ово се и показало у данима после Бешлићеве смрти у свим бившим југословенским републикама, али и европским градовима. Чини се да је поново потврђен став, који и сам заступам, да музика нема граница, да је јача од свих ратова, политика и подела. Неко својом смрћу окупи и сједини више људи него силни политичари, ратохушкачи и шовинисти док су живи. Како рече једна жена за Бешлића – “био је једноставан човек у овим компликованим временима”. Можда нам то свима може бити за наук, као и то да у сваком од нас мала варница човечности може распалити “вечни пламен” љубави, без обзира на то којој политичкој опцији нагињемо, ако нас је уопште и брига за њу.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И..
