НАШИ СМО – Неснађени
Дефинитивно је да оне генерације све негде тамо до деведесетих година прошлога века нису одгајане за време у коме живимо. Припремане су за пливање у бистрој води, а у зрелим годинама их је дочекао муљ. Васпитаване за ”добар дан”, ”хвала”, ”изволте”, ”молим”, придржавање врата, поштовање старијих и слично, дочекале су дане у којима је то ”старомодно”, време када се тако понашају слабићи и будале. Сада је све на о-рук и јуриш. Или си се ”снашао”, или си неспособан, нема треће.
Није лако када си подешен за ходање по цветној ливади да идеш џунглом где је једини закон да закона нема, односно ”безобразнији и јачи тлачи”. У таквој атмосфери није једноставно ни безболно бити свој, имати став и настојати да оно што радиш, радиш максимално поштено, часно у складу са кодексом, правилима струке у којој си. Треба издржати попреке погледе, увреде и подсмех. Уколико си посвећен, предан, одговоран, добијеш најчешће етикету ”будала”, а временом постанеш веома сумњив јер не радиш то зато што си баш толико добар, већ зато што имаш користи. Додуше, не може околина да докучи какву и колику корист, али поуздано ”зна” да је имаш. Само си толико покварен да они то не могу да провале. Завладало опште неповерење и сумњичавост, у све и свакога.
Некада се знало, гледаш ТВ или прочиташ новине и то је то, мање-више. Данас не. Треба да погледаш десет телевизија, прочиташ исто толико новина и портала па да након темељне анализе информација извучеш закључак који је колико-толико близу истине. Све се свело на наше и њихове, ове и оне. У медијима, част изузецима, објективност у траговима на нивоу статистичке грешке. Манипулисање и спиновање, извртање чињеница, достигло је врхунски ниво, усавршено до перфекције. Просто је задивљујуће како је могуће о истим стварима, догађајима, или нечијим поступцима дати две потпуно супротне слике. Тако је нечији поступак, или неки догађај врхунац патриотизма, правде, честитости, одбране Србије и интереса њених грађана, а за друге то исто најстрашнија издаја, срамота, гнусна лаж и слично.
На слободу мишљења позивају се и за њу боре у начелу сви. Међутим, најмање искакање из онога што једна група мисли да је ”црвено слово” наилази на лавину осуда. Друштвене мреже најбоље су огледало тога, ту се не штеди на увредама, туче се из свих оружја. Тако нека до јуче готово омиљена јавна личност буде разапета очас посла. Рецепт је, нажалост, стигао од оних који треба да буду пример, и јесу, али негативан. Наши политичари су на сцену донели говор какав је био незамислив до пре неку деценију. Некада су политички противници једни другима маму мамину, али у рукавицама, ови данас иду ђоном. То се онда преслика и на рају и ето белаја.
Када, на пример, ми објавимо вест о протесту против блокада одмах смо ”гласило ћација”, ”јешћемо церову кору кад оду ‘ови”’, ”угасиће нас” чим дођу они и слично, а кад објавимо вест о скупу против власти, онда ”подржавамо фашисте”, ”издајнике”, ”насиље”, ”треба нас угасити” и сличне красоте. Све у духу опште толеранције. Начелно су сви за објективност, али реално никоме не треба. Као ни добронамерна критика. Сви морају бити нечији, а ако неће, никоме нису добри. Ко их… кад се праве паметни. Времена су када ни луд ни збуњен немају паузу, а онај који следи свој пут поштујући кодексе професије, мора имати неку Ф дијагнозу. Или је плаћеник. Гадна времена. Ето, дочеках готово шесту деценију и неки дан ми разбише једну од ретких илузију која ми је преостала. По глави ме удари сазнање да ипак није тачна она ”ОЗНА (Одељење за заштиту народа) све дозна”. Сада су изгледа јачи некакви ”приватни извори”, тако нешто. Још само да докажу да је Земља равна.
Иначе, мој старији комшија каже да не треба пратити вести, друштвене мреже и све то. Он годинама не гледа ТВ, не чита новине нити портале. Питам ”Па како знаш каква је ситуација?”, а он одговара.
”Идем у продавницу и пратим колико дана ми треба да испразним новчаник. Паметном доста”.
Само је памет, чини се, постала све ређа појава, устукнула пред конфузијом, спиновањем, “бацањем коски” и продајом магле. Стање које је проблем за неснађене, а за оне друге оаза.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
