НАШИ СМО – Војска
Србија, Косово и војска, три су речи у корпусу оних за које се често везују епитети најскупља, највреднија или најбоља. Свака има своју тежину и за сваку од њих често кажемо да нам је најдрагоценија и да морамо чувати оно што означава (“као зеницу ока”).
Између прве две увек стоји и знак једнакости и тај знак је нешто што нас данас, у реалном времену, још увек нераскидиво везује за земљу која нам се отима. Војска је реч коју, опет, најчешће изговарамо с поносом, без обзира на то да ли је реч о оној која се 1914. године борила за слободу на Церу и Гучеву, оној која се у Другом светском рату одупирала фашизму и окупатору или војсци која је крајем деведестих одолевала силини НАТО агресије. У нашој традицији је увек важило правило да је за сваког мушкарца понос да буде војник, а војничка униформа је била одело у којем се сваки младић осећао снажније.
До укидања обавезног служења војног рока и било је тако, правили су се испраћаји и весеља, а онда се то изгубило. Дошли смо до тога да млади момци више и не помишљају на служење војног рока, не могу ни да замисле каква се пријатељства стварају међу војницима и какво се искуство стиче у војсци за нове животне изазове. Наравно, постојале су увек и у војсци ствари које су се косиле са логиком, али, зарад дисциплине, морале су се поштовати. Признајем, спадам у оне који никада нису волели униформу, чак ни школску блузу као гимназијалац нисам волео да носим, али не могу да кажем да ми срце не затрепери када видим постројене војнике док као један корачају или изводе неку парадну тачку. Додуше, када човек види војну параду попут оне која је недавно одржана у Кини, помисли да су уместо људи постављени роботи, а да уместо парадне смотре посматра квалитетно урађену компјутерску игрицу. Зато се парада одржана пре пар дана у Србији чини, ипак, реалнијом. То не значи да је лошија, већ да има више хуману ноту и да су у њој живи људи.
О нашој војној паради свако може мислити шта хоће, коментарисати како жели, да ли је била потребна или није, али горчину свакако ствара оно што се могло видети око саме церемоније, а то је да смо поприлично ослабили као људи. Подељеност која у народу траје скоро годину дана и овде се показала, а настала је само зато што је једна страна дигла глас против, по њеном мишљењу, лоших потеза државе, против неправде и лоше постављеног система. Она друга страна као да се створила сама по себи, можда и несвесна шта брани, али са хорским понављањем да овим првима “не да Србију” и да је једино она “исправна” и “патриотска” страна. Све то, срећом, нема, или не би требало да има, везе с војском, а и сама парада одржана је под слоганом “Снага јединства”, баш у време када, чини се, јединства у народу фали у огромним количинама.
Од трагедије у Новом Саду до војне параде у Београду прошло је десет месеци и у том периоду се свашта издешавало. Протести и блокаде су скоро свакодневни, а реакције државе често као да иду у корист продужавању те агоније. Неко ће рећи да је војна парада непотребно звецкање оружјем пред земљама из региона, други ће помислити да држава одвлачи пажњу са горућих тема на нешто што би требало да се подразумева када је одбрана земље у питању, а да ли ће се коначно сазнати кривац за срушену надстрешницу то још увек нико не зна.
У ово време, пре 37 година сам прешао праг једне новосадске касарне у којој сам упознао другаре из целе бивше Југославије. Осијек, Кикинда, Сарајево, Марибор, Љубљана, Приштина, Лозница били су у истој униформи и да нам је тада неко рекао шта ћемо у три и по наредне деценије доживети, тешко бисмо му поверовали. Ипак, од тада смо сви добили нове државе и нове војске. Војска Србије је за потребе недавне параде ангажовала око десет хиљада учесника и приказала око 2.500 средстава наоружања и војне опреме, као и више од 600 возила, 70 ваздухоплова и 20 пловних објеката, а видели смо и увежбаност стројевих радњи. После свега човек може да пожели да војску гледа само на парадама, да ту спремност никада не искуси у било ком реалном сукобу и да дочека толико недостајуће јединство и у самом народу.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
